Narcisi koji se ogledaju u supi

Milivoje Pavlović

07. 09. 2019. u 19:25

Нарциси који се огледају у супи

Kiš 1987. na terasi pariskog stana / Foto Iz knjige "Venac od trnja za Danila Kiša"

Danilo Kiš je plenio šarmom, žovijalnošću i iskrenošću. Kad je počinjao misao, uvek je imao u vidu njen kraj i njen efekat. Milovan Vitezović: Kiš je bio i cinik, toliko vešt da nikoga ne uvredi

MILOVAN Vitezović je za knjigu "Venac od trnja za Danila Kiša", po kojoj je upriličen i ovaj feljton, svoje svedočenje o "bardu s mansarde" naslovio "Usputnica o Danilu Kišu". Na samom početku teksta autor kaže: Ovaj naslov za ličnu belešku o Danilu Kišu stavljam namerno i smatram ga najtačnijim.

Ja nisam Danilu Kišu bio saputnik već usputnik. Nismo išli, iako po istom putu, uporedo, tj. barabar, već sam na istom pristajao jer nismo išli ni po godinama niti po estetskim opredeljenjima. Jedino nam je vreme bilo isto. I mi u njemu.

Poimam da je za insistiranje tvorca ove knjige bila najglavnija moja sama prisutnost u Kišovoj epohi i da sam se često nalazio u njegovoj blizini. Sećanje na Danila Kiša uvek me prvo podseti da sam bio mlad pisac, sklon afirmaciji po svaku cenu, i da sam se tražio uz pesnike i prozaiste generacije starije od moje. To vezivanje i nije bilo ni estetsko ni trabantsko, jer sam uvek bio svojeglav ili, tačnije rečeno, samotnjak. Hteo sam da nad papirom budem samo svoj, naravno, prema daru. Takvi su, verujem da se to i pokazalo, bili oni.

Danila Kiša sam poznao prvo po knjigama, po njima svakako i kasnije. Poznao sam ga po Mansardi, satiričnoj poemi, kako je ovaj roman i nazvao. I po romanu Bašta, pepeo. Bio je odmah zvezda srpskih prozaista rođenih u deceniji pred Drugi svetski rat, koji su dolazili, nezadrživo, posle socrealista i modernista, duhoviti, drski i hrabri. Vraćali su, i danas mislim, književnost u normalu. Imali su podršku u rediteljima mnogo čuvenijeg filmskog crnog talasa. Verovatno je da sam se s Kišom i ranije, u nekim usputnim prilikama, rukovao, ali sam prvi put s njim razgovarao u redakciji omladinske revije Susret, u kojoj sam bio urednik kulture. Ne, nije bio naš saradnik. Došao je u posetu zajedno sa slikarom Leonidom Šejkom kod naše lektorke, hrvatske i jugoslovenske pesnikinje na glasu, Marije Čudine.

Dok je Šejka razgovarao s Marijom Čudinom, Kiš je počeo sa mnom razgovor o tome zašto se generacija, uglavnom ratna, novih mladih pisaca, skoro ostrvljava na njegovu generaciju, iako im je da se afirmišu pošteno ostavila studentski književni časopis Vidici. Ta generacija predstavljala se kao "generacija bez milosti". Tako su i nazvali svoje veliko književno predstavljanje u velikoj dvorani Doma omladine. Ovaj razgovor je bio dosta iskren i neposredan.

Zvao sam ga na saradnju u Susretu. Ljubazno mi je rekao da neće da uzima prostor na kome treba da se afirmišu oni koji dolaze. Nije uzeo učešće ni u rubrici koja je tada bila u svetskom trendu - Markuzea, Makluana, Umberta Eka, a koju je započeo filozof Lešek Kolakovski - "Sto i jedan razlog, u jednoj rečenici koji veliki humanistički pojam nije" - sloboda, demokratija, humanizam, država... Rubriku je u srpskoj verziji započeo psiholog Ljuba Stojić, nastavio Bogdan Tirnanić, produžili Mirko Kovač i Borislav Pekić. Kiš je ostao dosledan - poštuj mlađe, i ne ugrožava njihov prostor!

Pošto su 1968. godine, u vreme studentskih događanja, zabranjivali Susret, i kad su ga početkom 1969. ukidali i konačno ukinuli, Kiš je bio među potpisnicima peticija protiv zabrane i protiv ukidanja.

Kad nije bivao za svojim radnim stolom, za kojim je, pretpostavljam, najviše vremena provodio, sav predan i odgovoran, Danilo Kiš se, bar u mom viđenju tih dana između 1968. i 1974, markirao na planu grada. I sretao sam ga, skoro svakodnevno, bilo na izapodnevnom kafenisanju u "Mažestiku", gde smo se okupljali oko Stevana Raičkovića i Dušana Radovića: Matija Bećković, Mirko Kovač, Danilo Kiš, Momčilo Milankov, Miodrag Bulatović kad je u Beogradu, i moja malenkost, ili uveče u Klubu književnika, do poznih već jutarnjih sati.

Kada je Gustav Krklec postao predsednik Saveza književnika Jugoslavije, on je u "Mažestiku" i odsedao kad bi iz Zagreba stigao u Beograd. Tada smo se okupljali oko njega.

Jednog dana Krklec kaže Kišu: "Danilo, da si plavlji, ličio bi na Puškina." Danilo odgovara: "Puškin je poginuo u dvoboju, a ja ću u troboju."

Sećam se kad je Kiš tražio naslov za knjigu eseja. Vrtela mu se ideja da to bude neki spoj etike i poetike. Krklec je predložio: "O poetici, etici i tici koja preleće nebo." Kišu se, činilo nam se, to dopalo. Izgleda da se nije dopalo izdavaču, ili je hteo kraći naslov, pa je dvotomna knjiga izašla sa naslovom: Po-etika.

Valjda pod utiskom Krkleca, a i iz svog uverenja, rekao sam mu jednom da me izgledom, manirima i postupcima podseća na viteza. Rekao mi je da mu ne uvaljujem svoje prezime. Insistirao sam i dokazivao. Pristao je, najzad, i rekao: "Dobro. Ličim na Don Kihota na Pikasovom crtežu iz ko zna koje faze."

Uveče, kad je ulazio u Klub književnika, koji je onda zaista bio njihov, Danilo je, ako je bio sam, menjao atmosferu, ali i mesta u onom delu kafea i crvenih fotelja kad je znao da skoro za svakim stolom posedi i ponešto pretrese. Kada je ulazio s nekim - tada najčešće sa suprugom Mirjanom Miočinović - onda je sedeo u ona dva dela gde se večeravalo. U većem, s Mirom, ili uglednim gostom, ne praveći izlete. U manjem, s Mirkom Kovačem, Borom Pekićem i njihovim društvom, praveći pritom, ipak, izlete u plišanu prostoriju. Nije bio sklon skandalima, sem kad ga izazovu, kad se nije mogao uzdržati.

Prisećam se, samo smo jednom zajedno ručali. Bilo je to u "Kolarcu", koji je onda bio upola manji. Sedeli smo Kiš, Kovač i ja, i čekali Branimira Šćepanovića, koji je tada s njima bio nerazdvojan. Brana je kasnio, jer je svoju slavu morao razneti po gradu. Kad je stigao, pun sebe, Šćepanović je pitao: "Šta radite, narcisi?" Kiš je uzvratio: "Ogledamo se u supi!"

Danilo Kiš je plenio šarmom, žovijalnošću i iskrenošću. Kad je počinjao misao, uvek je imao u vidu njen kraj i njen efekat. I kad je odlazio u digresije, vraćao se k sebi, veoma razložno i neporecivo. Nije pretendovao da se pokaže kao superiorni intelektualac, bilo je to spontano. Njegove istine su i bivale neporecive, jer su bile jednostavne.

U žiriju za dodelu Domanovićeve nagrade za satiričnu priču nadmetao se u duhovitosti i sa Ćopićem i s Bulatovićem i s Vasom Popovićem. Kad je Vasa Popović, valjda iz ličnog iskustva, rekao da nema boljeg pića od ruske votke ("Popiješ dva litra i mirno zaspiš!"), Kiš je samo dodao: "I probudiš se u Pragu!" Kad je žiri ozbiljno priveo svoj rad, Kiš je bio uporan i progurao svoga kandidata Dušana Jaglikina s pričom "Jeste".

Bio je i cinik, toliko vešt da nikoga ne uvredi.


POSLEDNjA LOZA BARDA SA MANSARDE

POSLEDNjI put sam ga sreo (1988) na dodeli Avnojeve nagrade, najveće u Jugoslaviji, koja je tada bila i poslednja. Stajali smo Moma Dimić i ja dok nam je prilazio posle dodele. Pratili su ga Mirko Kovač, Filip David i drugi njemu najbliži, gledajući da teško bolestan ne uzme ni kap alkohola. Čestitao sam: "Srećno, barde sa mansarde!" Uzvratio mi je pitanjem: "Ima li ova zemlja budućnosti, kad ovu najveću nagradu primamo Kusturica i ja?" A onda me je povukao u stranu i prošaptao: "Ne daju mi piće. Samo jedno, bar u ovom času. Poruči za mene, molim te, jedan čaj i uzmi jednu lozu s tacne i sipaj u čaj da niko ne primeti." Uradio sam to. Kad se vratio da popije, nazdravio je: "Nazdravljam ti loza čajem / i odlazeći ja trajem!"


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije