Partizanova braća sanjaju Rio

DVA brata od istog zanata. Nije redak slučaj da jedan tim ima dvojicu igrača istog prezimena, ali boje rukometnog kluba Partizan brane braća Ilić i Radovanović!

U Humskoj vlada prava porodična atmosfera, koja se najviše oslikava na primeru Nemanje, Vanje, Mihajla i Aleksandra.

Potomci dveju sportskih familija, jedne iz Beograda, druge iz Čačka, već u tinejdžerskim danima branili su crno-beli dres širom Evrope, nastupali u Ligi šampiona, a starija braća su čak stigla i do A reprezentacije.

- Ja sam povukao Vanju da igra rukomet - ne ostavlja dilemu Nemanja, nova uzdanica u nacionalnom timu na levom krilu.

Ilići su čak i braća po pozicijama, kad jedan igra, drugi se odmara.

- Prvo sam trenirao fudbal, ali kako smo u kući uvek imali rukometnu loptu, po ceo dan smo se dobacivali. Bilo je neizbežno da promenim sport. U početku sam bio srednji bek, ali bolje sam se snašao na krilu - krenuo je Vanja stopama starijeg "burazera".

Rukomet nije odmah bio u krvi Radovanovića. Otac im je trenirao fudbal, ali taj gen je pao u vodu kada je mali Aleksandar jednog dana tako jako bacio loptu levom rukom da su ga odmah pozvali da igra desnog beka. Rođen je tada novi Kristijan Cajc.

- On mi je idol odmalena, trudim se da pokupim što više fora od njega - kaže srpski Cajc. - Ipak, oduvek sam želeo da budem sa starijim bratom u ekipi. Izdržaćemo nekako kada nas putevi odvedu na različite strane.

Snove mlađeg brata polako u javnost pretvara stariji Mihajlo, čije bravure na golu Partizana nisu ostale nezapažene. Posle niza prijateljskih utakmica u seniorskom dresu, konačno je stao uz rame Staniću i na zvaničnoj utakmici.

- Darko me je jednom pitao da li znam zašto drugi golmani brane slabije od njega. Slegnuo sam ramenima uz osmeh, a onda mi je rekao da je to zbog toga što drugi treniraju, a on ne - prepričava Mihajlo anegdote iz gnezda "orlova". - Imao sam ogromnu podršku od svih u reprezentaciji, značio mi je svaki trening, savet, kritika. Takvi trenuci se pamte za ceo život. Kao kada sam u Kopenhagenu odbranio sedmerac Ekbergu.

Najviše "vojničkih priča" ima najstariji od četvorice poletaraca. Zato su pogledi odjednom bili uprti ka Nemanji, čekalo se da zamena Ivana Nikčevića progovori o svojim iskustvima sa svetskim zvezdama, a i on je počeo sa sećanjima iz Danske.

- Pričao sam sa Sigurdsonom dok je još bio u Kopenhagenu. Ceo autobus Partizana me je čekao desetak minuta, ali nisam mario. Mnogo mi je značilo što mi je prišao i dao nekoliko saveta - misteriozno se smeškao Nemanja, kome već predviđaju lepu karijeru u Bundesligi.

Vanja je začikavao starijeg brata da mu je već vreme da ode, a čini se da će ga moliti da ga "stavi u kofer".

- Gol u Kilovoj "Šparkase areni" je nešto najlepše što mi se desilo u karijeri. Ko zna, možda nam to jednom postane rutina u dresu nekog drugog bundesligaša, a možda i budemo trenirali svakog dana u njoj - namiguje mlađi Ilić.

Radovanoviće više privlači Azurna obala, ali gde god da sudbina odvede četvoricu mladića, jedno je sigurno - žele da nastave druženje u dresu Srbije. Prošli su sve reprezentativne selekcije i sada zajedno maštaju o egzotičnim destinacijama.

- San nam je da sva četvorica zaigramo na SP u Kataru ili na OI u Riju - uglas su zaključili Nemanja i Vanja Ilić, odnosno Mihajlo i Aleksandar Radovanović.