Milosavljević: Da nisam košarkaš bio bih medicinski brat

Da nije košarkaš sigurno bi bio odličan fudbaler. Ili profesor biologije. Jednostavno, kada vidite Dragana Milosavljevića jasno vam je da je od njega „nešto“ moralo biti.

Bek Partizana MTS na svakom koraku pleni skromnošću, inteligencijom i nijednog trenutka ne bi mogli da pomislite da je to onaj isti momak, koji je u džep stavljao Džordana Farmara, Džejsi Kerola, Malika Heristouna, Sašu Vujačića...

Dve potpune suprotnosti u jednom momku, koji je za današnje standardne kasno krenuo, sa 15 godina, da trenira košarku u Kruševcu, da bi preko Kragujevca kroz ruke Miroslava Nikolića stigao u Humsku. I potpuno je isti Draganče, kako ga od milosti zovu saigrači i danas, kao kada je prvi put zakoračio u prestonicu Srbije. Najviše vremena provodi sa drugovima iz detinjstva, voli da pogleda neki film, skupi automobili ga ne zanimaju, a omiljeni grad mu je Tel Aviv...

A pošto je povod za intervju „Novogodišnji praznici“ košarku ćemo, bar na kratko, ostaviti po strani, ako je to moguće pošto je Milosavljević 24 sata dnevno u omiljenom sportu, kako mislima tako i fizički.

Zanima nas, pošto deluje tako skromno, kakvo je Dragan bio dete?

- Kao i sva ostala deca, po celi dan sam provodio napolju, igrajući fudbal, basket, žmurke, jurke... Bukvalno nisam ulazio u kuću, koliko se sećam tih najranijih dana. U školi sam čekao jedva neki odmor, kako bi se jurili po dvorištu i igrali nama omiljenu igru fudbal. Jednostavno bio sam mnogo živahno dete, koje je uživalo u raznim igrarijama – počinje za „Sport“prisećanje Milosavljević, uz neizbežnu konstataciju:

- Živeo sam do 20. godine u Kruševcu, posle prešao u Radnički, a onda je na red došao Partizan.

A da ne preskačemo gradivo tako brzo, da se još malo vratimo unazad u školsku klupu i ispitamo kakav je reprezentativac Srbije bio đak, odnosno da li je više voleo da bude u učionici ili ispred...

- U osnovnoj sam bio Vukovac. Sve petice, kasnije sam u srednjoj zbog košarke malo popustio. Nisam imao mnogo vremena za knjigu, ali oduvek sam bio solidan đak. Završio sam srednju medicinsku, za medicinsku sestru(smeh), a kasnije upisao i fakulet za poslovne studije, koji ću nadam se da završim.

I dok svi sportisti za omiljeni predmet biraju fizičko vaspitanje, junak naše priče je u početku imao neke druge sklonosti.

- U osnovnoj školi biologija mi je bila broj jedan. Najbolje mi je baš taj predmet išao od ruke. U srednjoj školi je bio veliki broj stručnih, zanimljivih predmeta. Nisam posebno nijedan obožavao, ali svi su mi bili zanimljivi. Moglo je dosta toga da se nauči.

Biologija i fudbal dve ljubavi, koje su se sudarale dok Milosavljević nije otkrio čari košarke...

- Najviše sam voleo kao klinac da igram fudbal. Trenirao sam do šestog razreda i polazilo mi je dobro od noge na zelenom terenu. I onda sam prestao, ne znam tačno zbog čega. U tom trenutku još uvek nije postojala košarka u mom životu, njom sam počeo da se bavim u osmom razredu osnovne škole. Drugar iz kraja me je zvao da krenem na trening i prihvatio sam. I tako je sve krenulo!

Pokušali smo na sve načine da udaljimo beka Partizana MTS od pravogaunika, ali nije nam polazilo za rukom, opet on košarka.

- Odlično se sećam prvog treninga, sve je bilo nekako drugačije od fudbala. Svidelo mi se dosta, iako sam u početku bio malo zbunjen, ali način rada i druženje me je privuklo da nastavim da dolazim pod koševe.

Nije zaboravio drugare iz rodnog grada, kojima nabavlja karte za mečeve Partizana MTS, a oni prepričavaju neke najranije treninge, kada su u basketu pobeđivali svog poznatog druga.

- I dalje se družim sa drugarima iz detinjstva, sa kojima sam krenuo da igram košarku. Neki od njih su u Beogradu na studijama, pa se i dalje intenzivno družimo i prisećamo sigurno najlepšeg doba u životu.

A Beograd nije odmah raširenih ruku dočekao Milosavljevića, kao što nije ni neke sportiste pre njega. I zato je najvažnije u tom svom svetu ostati normalan, što Dragan i te kako jeste..

- Pre četiri godine sam prvi put došao u Beograd, trenirao sam sa Megom. Napredak nije imao treninge i ja sam odlučio da provedem jedan deo vremen na treninzima beogradskog kluba, kako bi spreman dočekao okupljanje mlade reprezentacije čiji sam tada bio član. U početku mi je bilo zaista dosta teško. Nisam mogao nikako da se organizujem, da rasporedim vreme na pravi način. Trebalo mi je dosta vremena da dođem sa jednog na drugi kraj grada i tako da nisam dva meseca bukvalno izlazio iz kuće. Išao sam na trening i sedeo kući, sve dok se nisam malo uhodao. Sada je sve mnogo lakše.

Dok mnogi njegovih godina maštaju da stanuju sami, da mogu da „privode“ devojke i uživaju u momačkom životu, Milosavljeviću je najlepše u porodičnoj atmosferi.

- Živim sa majkom, koja je malo u Beogardu, a odlazi i u Kruševac. Ipak, generalno je više kod mene. Imam i sestru u glavnom gradu, koja živi sa drugaricom, završila je farmaciju i sada stažira.

A mora da se pronađe vremena i za devojku oko Novogodišnjih praznika, ona je jedan od najvernih navijača.

- Imamo pauzu tri dana, pa ću najverovatnije ostati u Beogradu sa devojkom. Iskoristiću to vreme kako bi malo više vremena proveo sa njom, jer zbog obaveza se retko viđamo. Možda malo i u krugu porodice, ako nađem vremena skoknuću i do Kruševca. Ali to su sve planovi, videćemo šta će se realizovati...

Bioskop, pozorište, ili knjiga... Za sve je teško naći vremena, ako se bavite profesionalno sportom, zato svi uvek biraju jedno...

- Bioskop. Pošto generalno volim da gledam filmove. Omiljeni mi je “Taksi drajver”. Volim da gledam sve žanrove počev od komedija, horora, drama... Ne pravim razliku, kod mene je sve na repertoaru.

Omiljeni kolega za gledanje filmova....

- Raško Katić, on je pravi filmofil.

Boja, naravno crno-bela, a hrana zavisi od raspoloženja, kako kaže Dragan ne voli puno da bira, kada su specijaliteti u pitanju, šta god se stavi na sto, to pojede. Slava Milosavljevića iz Kruševca je Mratindani reprezentativac Srbije se ponosi sa tim i svojim korenjem.

I dok smo završavali razgovor i pričali o omiljenim gradovima, možda smo pronašli i novi klub za Milosavljevića...

- Tel Aviv mi je mnogo lep grad, baš mi se svideo i nosim neke lepe uspomene iz Izraela - kaže Dragan Milosavljević, kome uz tradicionalnu novogodišnju čestitku želimo da obuče dres Makabija i postane saigrač Milana Mačvana, ali ne još 2012. godine. Još koja titula sa Partizanom MTS, a onda će za ovog Kruševljanina evropska košarkaška vrata biti širom otvorena...