Živković za “Sport”: Mrzelo me da trčim, stao sam na gol!

DLS - Zoran IVKOVIĆ

11. 04. 2015. u 09:14

Живковић за “Спорт”: Мрзело ме да трчим, стао сам на гол!

Živko Živković foto: Arhiva VN

Bio je to nekako logičan izbor, jer sam u osnovnoj školi bio najkrupniji među decom i vršnjacima je bilo teško da me „promaše” među stativama, mada sam šutirao i slobodnjake – kaže golman Partizana

Sreća i uspeh ne dolaze preko noći, potrebno je odricanje, naporan rad, ali pre svega vera u sopstvene mogućnosti i naklonost „više sile”, koja kad-kad čeka svojevrsno dokazivanje da bi spustila prst na „odabranog” i rekla: sada je momenat. U slučaju Živka Živkovića bila je potrebna puna decenija da pređe trnovit put od talentovanog klinca iz Užica do prvog golmana Partizana, istrpi konkurenciju Ivice Kralja, Mladena Božovića i Darka Božovića, sadašnjeg učitelja Radiše Ilića, Vladimira Stojkovića, na posletku i Milana Lukača, sa kojim se i sada bolji za mesto pod suncem, iako su veliki prijatelji.

A, sve je počelo još 2005. godine i to lepom rečju osvedočenog Partizanovca iz Bajine Bašte, vlasnika čuvenog restorana na Tari, koji je drugovao sa nekadašnjim sportskim direktorom Nenadom Bjekovićem i preporučio mu „čudo od golmana” iz užičke Slobode...

- Istina, Radiša Vukajlović, u Užicu poznat pod nadimkom Kurta me je preporučio Nenadu Bjekoviću i Partizanu i sam često kažem da sam imao mnogo sreće, ali je sreću trebalo i zaslužiti. Videli su me inače na turniru u Guči... I, još nešto, to nije sam početak priče o mojoj ljubavi prema fudbalu, sve je krenuo iz kuće, od oca Slavoljuba i strica, nekada igrača Budućnosti iz Peći, pa je cela porodica bukvalno bila „zaražena” loptom - kaže Živko Živković u razgovoru za „Sport”.

Otac Slavoljub je ipak smatrao da je škola prioritet, ali je morao da popusti...

TABANANjE DO „ZEMUNELA” Selidba i privikavanje na Beograd su doneli napredak u karijeri, ali i neke dečačke nevolje, kojih se Živko Živković danas rado seća.
- Nas osmorica igrača Partizana je živelo u četiri stana na Kanarevom brdu, na istom spratu. Bio sam potpuno zbunjen velikim gradom, pa je bilo i komičnih scena. Sećam se da sam jednom hteo da idem pešice sa Kanarevog brda u Zemun na trening, misleći da to nije tako daleko. Jedva su me drugari odgovorili i „ugurali” u prevoz, ali ni tu nevoljama nije bio kraj, jer smo se izgubili - smeje se Živković.

- Tata isprva nije želeo da budem fudbaler, čak sam počeo da treniram košarku, a on je smatrao da je škola najbitnija. Kada je posle Svetskog prvenstva u Francuskoj 1998. godine video da sam baš „zagrizao”, odveo me je kod svog prijatatelja Belke Kovačevića u Jedinstvo Puteve i tako je sve počelo. Rekoh već negde jednom da je inicijelna kapisla bila TV reklama u kojoj je glavni akter bio Ivica Kralj, idol od detinjstva do dan danas.

Da li ste odmah stali baš na gol ili, kao većina klinaca, u napad, pa među stative po prirodnoj selekciji?

- Ma, odmah sam stao na gol, jer me je mrzelo da trčim. Bio je to nekako logičan izbor, jer sam u osnovnoj školi bio najkrupniji među decom i vršnjacima je bilo teško da me „promaše” na golu. Dešavalo se, istina, da se zaletim da izvedem poneki slobodan udarac, pošto sam bio i jači od ostalih, ali baš, baš retko sam igao u polju. Inače, moja škola „Dušan Jerković” je bila prva u državi na školskoj Olipijadi u fudbalu. Svi smo već bili igrači Slobode - Boban Matić, Pjević, Miloš Petrov, Miloš Vitić, ali škola nije imala finansije da nas pošalje na Balkanijadu.

Kao devetogodišnjak Živković je stigao u Jedinstvo Puteve i to zato da bi...

- Bio kralj svih golmana! Kao moj idol Ivica Kralj! Ma, želeo sam pošto-poto da budem kao on i nisam odustajao, pa sam ubrzo prešao u Slobodu iz Užica, a sa 14 godina i u Partizan! Ostvarila mi se i želja da upoznam Ivicu i to kada sam došao na Taru, na pregovore, gde je Partizan tada obavljao zimske pripreme. Ne možete ni da pretpostavite kako sam samo bio oduševljen, kao da sam video neko svetko čudo. Ostao sam zabezeknut, sve što sam i želeo možda da mu kažem za tren se izbrisalo od uzbuđenja. Totalna blokada!

NEMA SUJETE MEĐU GOLMANIMA Mesto je samo jedno, a obično se tri čuvara mreže bore za mesto među stativama. I, večita je dilema: ima li sujete među golmanima? Živko Živković kaže:
- Nisam je iskusio, pa ne mogu da odgovorim. Sa kim god sam se borio za mesto, to je bilo čisto sportski i uvek smo van terena bili prijatelji, najveća podrška jedni drugima. Stersan je to posao, jer na terenu svačija greška može da se ispravi, ali golmanska je kobna i tu se „kola slome” - kaže Živko.

Razvoj u omladinskoj školi je bio sasvim prirodan, bez „preskakanja razreda”.

- Došao sam u kadetsku selekciju, kod trenera Slobodana Krčmarevića, zatim kod Igora Spasića, pa i Miše Radakovića i Nikice Klinčarskog. Prošao sam i sve reprezentativne selekcije. Ali sam sve vreme gledao treninge prvog tima, pratio šta i kako rade, svakog dana bez izuzetka.

Kako je porodica prebrodila rani odlazak od kuće?

- Teško. Imao sam samo 14 godina i moj prvi cimer je bio Nenad Adamović. A, roditeljima, ocu Slavoljubu, majki Miri i sestri Mileni je bilo teško što sam otišao. Bili su mi podrška u svakom momentu.

Nagrada, prekomanda u prvi tim je stigla u sezoni 2007/2008. Konkurencija je, kao i uvek, bila žestoka.

- Prvi golman je tada bio Darko Božović, a za mesto drugog smo se borili Aleksandar Radosavljević i ja. Sećam se da sam debitovao 8. decembra 2007, pošto se Božović povredio u prvih 45 minuta meča sa OFK Beogradom. Dobili smo 5:1 i nisam bio nimalo uplašen. Pamtim da mi je trener Miroslav Đukić rekao: „Sine, samo opušteno, nisi mogao da odabereš bolji momenat za debi”. Odgovorio sam mu samouvereno da ne brine i da će biti sve u redu. I, bilo je, osećaj i danas pamtim i svaki put se naježim. Ostvarenje sna.

ZBOGOM MOMAČKOM ŽIVOTU Momački život se bliži kraju, u sepetembru će Živko Živković reći sudbonosno „da” verenici Jeleni.
- Presrećan sam zbog toga, Jelena je promenila moj život, upotpunila ga na pravi način. Zaprosio sam je u automobilu sticajem okolnosti, ali je ispalo spontano i fenomenalno. Čovek se uozbilji i počne da shvata neke stvari tek kada pronađe srodnu dušu. Tada je posvećen svemu što radi i taj osećaj ne bih menjao ni za šta na svetu, kao ni moju Jelenu - ponosno će Živković.

Nešto kasnije je ipak angažovan Mladen Božović iz Budućnosti, pa je Živković želeo negde gde će da brani.

- Sam sam tražio pozajmicu, nisam želeo da sedim bez mečeva i samo treniram. Stigao je poziv Slavenka Kuzeljevića i Dragoljuba Vukadinovića iz Metalca i to u pravi čas. Igrao sam u Prvoj ligi i bio srećan, jer smo uspeli da se plasiramo u Supeligu, kao petoplasirani tim! Stekao sam i prijatelja Sulejmana Sulejmanovića, kolega na golu i najveća podrška. Stigao je poziv i u mladu reprezentaciju i odlazak na Evropsko prvenstvo u Švedsku. Sve je bilo kako treba, ali sam želeo da budem prvi golamn Partizana, da branim, budem deo tima.

Povratak je usledio 2010. godine, kod trenera Aleksandra Stanojevića...

- To je bilo pred kvalifikacije za Ligu šampiona. Tada sam možda i bio najbliži cilju, ali je klub angažovao Radišu Ilića i to s razlogom. Branio je fenomenalno u Borcu, a već je imao „utaban” trag u Humskoj. Ušli smo u Ligu šampiona i poslednjeg dana je stigao i Vladimir Stojković. Ali sam radio još jače i učio od iskusnijih kolega. Mislio sam da sam najpametniji, no, shvatio sam da moram još mnogo da učim. Učio sam i od Milana Lukača, usavršavao i još uvek usavršavam sebe.

I, šta ste shvatili iz svih tih iskustava i rada sam najboljim golmanima u Srbiji?

ŽELIM DA OSTAVIM TRAG U HUMSKOJDok većina srpskih igrača gleda da glavom bez obzira „pobegne” u inostranstvo, Živko Živković bi rado nastavio saradnju sa crno-belima.
- Partizan zaista mnogo volim i želim da uzvratim na svemu što mi je dao. Zato smatram da današnji klinci greše kada žele u inostranstvo pošto-poto. Uvek sam želeo da ostavim trag u klubu, da nekada negde ostane „zapisano” i moje ime u velikom uspehu mog kluba i da imam šta da pokažem deci. To je moja velika želja i zato ću rado pregovarati ako dođe ponuda za nastavak saradnje. Ipak, o tome odlučuje samo klub - ističe Živko Živković.

- Da je samopouzdanje najbitnija stvar u fudbalu. Kada ga osećaš, imaš osećaj da možeš sve da uradiš. Naravno, u golmanskom poslu moraš da pronađeš balans.

Kada se osvrnete, da li je vredelo čekati deset godina na pravu šansu u Partizanu?

- Jeste, jer golman postaješ s godinama. Što si stariji, to si bolji, iskusniji. Imao sam sreće da rano postanem profesionalac, pa ni sada nisam „mator”. Još sam svih ovih godina radio sa najboljim igračima u Srbiji, u najboljem klubu. Da mi neko ponudi da sve ponovo prođem, izabrao bih isti put kako da dođem do prvog tima i stanem na gol Partizana. Nadam se da ću doprineti i osvajanju trofeja ove sezone, to bi bila kruna mog truda. Imam ambicije i da se vratim u nacionalni tim, ali nisam opterećen time...

Osnova svega je ipak - porodica, tvrdi Živko, pa će sa najmilijima provesti Vaskrs.

- Bio sam dete iz provincije u velikom gradu i najbitnije od svega je da iza vas stoji - porodica. To je jedina prava baza, a mogu da kažem da sam veliki srećnik, jer imam divnu porodicu, koja mi je sve dala, a uskoro ću oformiti i svoju „tvrđavicu” sa verenicom Jelenom! Oni su moja najveća podrška, moj mir, pokretačka snaga, moja „ispovedaonica”. Osećam se stabilnim znajući da su tu... Zato će mi ovaj Vaskrs biti među najlepšima otakako znam za sebe, jer ću biti sa najmilijima, ispunjen i privatno i profesionalno. To od srca želim svim ljudima dobre volje za najveći hrišćanski praznik. Hristos Voskrese, puno zdravlja, sreće i ljubavi - poručuje Živko Živković.

GOL SA CENTRA UZDRMAO TEMELjE
Čak i najveći optimisti nekada pokleknu pred izazovom, pred teškom situacijom, a Živku se samo jednom dogodilo u karijeri i dobro je upamtio.

- Imao sam 18 godina i branio za Teleoptik. Prvo sam u prvenstvenom meču sa Rakovicom primio gol sa pola terena i nisam s time nikako mogao da se pomirim. Bila je moja greška, ostao sam na 16 metara prilikom prekida i rival me „snimio” i upucao. Nekoliko dana kasnije smo igarli Kup protiv Crvene zvezde i ponovo sam kiksnuo, a malo nam je falilo da ih eliminišemo. To je jedini pogodak Barhosa u Zvezdi. Mislio sam da se svet srušio, ali su mi Miša Radaković, Goran Pandurović i Blagoje Paunović rekli da je sve to normalno i da se greške dešavaju i da je veličina u tome da se što pre vratiš u kolosek.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije