Ljubica Gojgić: Kritike merim na pijaci

U SVET televizijskog novinarstva ušla je kao neko ko mrzi televiziju. I odmah je bačena u vatru - kada je postala izveštač B 92 iz Haškog tribunala, mada pre toga nije radila nijedno živo uključenje. Bila je, ne krije, na smrt preplašena. Ali i spremna da pruži sve od sebe.

Tokom deset godina razbila je predrasude o televiziji kao površnom mediju, koje je, priznaje, i sama imala. Čak i oni koji se pitaju „čija je“ ne osporavaju joj ozbiljnost i pripremljenost. To je jedan od razloga zbog kojih je u godini kada proslavlja dve decenije karijere, kolekciji dobijenih nagrada dodala još jednu: „Stanislav Marković“ koju list „Danas“ dodeljuje za novinarsku hrabrost i istraživačko novinarstvo.

I jedno i drugo pokazala je i u nedavno završenoj prvoj sezoni emisije „Između dve vatre“ koju vodi naizmenično sa Jugoslavom Ćosićem. Više od sto izdanja, 200 sagovornika i nekolicina onih koji su odbili gostovanje - bilans su emisije koja se, posle letnje pauze, u septembru, vraća na male ekrane.

- Nemoguće je izboriti se sa turskim serijama, ali u rangu političkih programa, emisija je imala solidan rejting i dobar kredibilitet. Bila je citirana, a još na početku godine kolege su je proglasile najboljom političkom emisijom. Mislim da je iza nas izuzetno uspešna sezona, iako je završavam uz konstataciju da je bilo političara koji su me ignorisali, što jeste određena poruka - kaže Ljubica.

* Ko vas je odbio?

- TV B 92 nije dobila intervju sa bivšim predsednikom Tadićem, iako je u toku kampanje bilo planirano. Moje emisije su uspešno izbegavali i gradonačelnik Đilas, lider DSS Vojislav Koštunica i ceo DSS koji i dalje sprovodi bojkot B 92. Na samom kraju predizborne kampanje nije se pojavio ni Nikolić, iako je obećao, mada se i on i Vučić, po pravilu, odazivaju brže nego političari iz nekih drugih stranaka.

* U odnosu na raniji period, da li su političari postali spremniji da odgovaraju i na neprijatna pitanja?

- Kako ko. Situacija u medijima se jeste poboljšala, ali ne dovoljno. Još nije sazrela svest da je novinarstvo profesija koja treba da se poštuje, a da je novinar, kao i vlast, sluga javnosti. Ovde se novinari ili vole ili mrze. Ako se vole, smatra se da su dužni da igraju u timu određene stranke ili funkcionera. Fraza koju najviše mrzim je: Pa, do juče smo se zajedno borili protiv Miloševića.

* Kako čuvate smirenost u emisiji?

- Samokontrola je neophodna. Ne zaboravljam da sam ja domaćin i da moje lične emocije ili nezadovoljstvo nisu zanimljivi za publiku. Ne dozvoljavam samo da se troši vreme uz već klišeizirane molbe: „Nemojte da me prekidate“ i „Dajte mi još pet minuta“. Neko posle emisije ode zadovoljan, neko nezadovoljan, ali preovladava pristojnost. Najviše volim kad odem vikendom na pijacu i kad mi kažu: Isto bih ga i ja pitala, mada ima i onih koji primećuju: Mnogo si bila pod ručnom, pusti je malo. Stalno mi je to u glavi, jer čovek koji je posle napornog dana seo da odgleda vaših pola sata traži konkretne odgovore.

* Kako biste odgovorili na pitanje: Čija je?

- Ničija. Nemam favorite. Radim za ljude koje srećem svakog dana, za prijatelje. I treba već jednom da izađemo iz vremena „čiji si“. Novinari su servis građana kao što bi trebalo da budu i oni koji se pitaju čiji si.

- Sve što sam uradila u ovom poslu, postigla sam sama, bez intervencija roditelja ili prijatelja. Umela sam da prepoznam pravi trenutak za prelazak sa jednog na drugi nivo - sa Radija Indeks u „Nin“, a iz „Nina“ na B 92, iako mi se srce slomilo kad sam odlazila. Imala sam i mnogo sreće. Da nije bilo nje i nekoliko urednika koji umeju da prepoznaju sposobnost mladog čoveka, ko zna gde bih danas bila. Ponosna sam na opaske nekih profesora prava da bih bila odličan advokat, da sam neke razgovore radila u najboljem duhu unakrsnog ispitivanja. Volim kada ljudi iz struke u koju upadam kao padobranac kažu da sam shvatila o čemu se radi.

* Da li i dalje želite da postanete dopisnik iz Brisela kada Srbije uđe u Evropsku uniju?

- Emisije su lepa stvar, ali izveštavanje uživo je najlepše, pogotovo ako imate informaciju koju nemaju drugi. To je trenutak nirvane i poseban adrenalin - ako vas boli zub, ne osećate bol dok traje uključenje, valjda zbog adrenalinskog šoka. Volela bih da budem dopisnik iz Brisela, mada nisam više sigurna da je to cilj do koga će Srbija doći, makar u vremenu dok se ja budem aktivno bavila novinarstvom. Ali dobro, treba biti optimista.

* Jeste li optimista da ćemo živeti bolje?

- Svako od nas mora mnogo da se promeni ako imamo nameru da živimo bolje. Svi izbori i političke promene koje ne daju veliki rezultat u smislu drastičnog poboljšanja prilika u kojima živimo, pokazuju da nije dovoljno samo da glasamo i bistrimo politiku po kafanama gde dajemo ideje o formiranju vlade i sastavu fudbalske reprezentacije. Ako se svako od nas, ne samo političari, ne promeni, bojim se da moramo da se pomirimo sa činjenicom da je ovo kako sada živimo naš maksimum.

ŠTO JE LEPA OGRLICA

DA je televizija medij koji se, pre svega, gleda, Ljubica je shvatila na sopstvenom primeru.

- Javi mi se nekad tetka i kaže: „Jao, skandal, jeziva ti je frizura, a tek podočnjaci.“ U izbornoj noći na „Tviteru“ sam videla komentare: „Ogrlica je baš lepa.“ Videla sam i da se deo ženske publike interesuje za šnalicu koju nosim, a nosim je jer ne volim šiške. Intervjuisali ste šefa diplomatije strane države, ili predsedničkog kandidata, a onda vidite da se ljudi fokusiraju na šnalicu ili garderobu. Ali ne opterećujem se izgledom, nisam kandidatkinja za mis. Primaran mi je sadržaj.