Jagoda Beko sa „kućnim majstorijama“ ponovo na TV

PAMTIMO je kao ženu koja je u delo sprovodila ono što drugima ne pada na pamet - pravila je nameštaj od kartonskih kutija i pur-pene, ukrasne mozaike od razbijenih ogledala, jastučiće od sunđera, stočiće čiji su nogari staklene flašice... I sve to uz osmeh.

Posle sedmogodišnje pauze, Jagoda Beko je sa svojim „Kućnim majstorijama“ ponovo na malim ekranima gde će pokazati gledaocima, a posebno gledateljkama, kako da naprave i poprave razne stvari u domu. Prva od planiranih 15 epizoda na programu je u nedelju 2. oktobra u 10.30 na B 92.

- Kao i u prethodnim serijalima, biće malo farbanja, malo seckanja, malo šrafljenja - otkriva Jagoda. - Nemam ja sad tu nešto novo da izmislim. Pokazaćemo ljudima što više ideja, recimo kako da od običnog zida naprave afrički, sa garnišnama od grana. Predstavićemo i nove materijale, jer svašta se pojavilo na tržištu - od hemije, preko maltera, do lepkova. Nemam unapred pripremljen scenario, otprilike znam šta ću da radim, ali ne mora da bude tako. I zato mi je malo „frka“ pred svako snimanje - da li ćemo naići na čvor na drvetu, da li će se šraf polomiti. Ali, moj jedini uslov bio je da nema umivanja, ponavljanja i peglanja. Pa, ako regal koji pravim padne - pao je - šta sad.

Kako ste odlučili da se vratite na male ekrane?

- Ja baš i nisam bila za to, ali nagovorila me drugarica. I prvi put su me prešli. Znajući da svašta radim po kući, prijatelji su me nagovarali da napravimo emisiju. Predlagala sam im da nađemo neko mlado, fino, slatko čeljade koje će se slikati, a da ja budem iza kamera, ali oni su bili izričiti: - Ne sme da bude neka lepa i mršava klinka, moraš ti. I nekako me ubede. Pre dva meseca sam došla do tih video-kaseta i prvi put pogledala. Izdržala sam do treće epizode. Ne mogu da gledam sebe, sramota me, kao da to nisam ja, ni likom, ni glasom.

Šta mislite zašto su „Majstorije“ bile popularne u to vreme?

- Verovatno zato što nisam mnogo filozofirala. Pokazivala sam ono što svako može da uradi u svom domu. Emisija je bila prvenstveno namenjena ženama jer one se nisu usuđivale da probaju, a kad su videle mene, ohrabrile su se. I dalje mi stižu mejlovi sa pitanjima kako da uradim ovo ili ono. Najviše se interesuju za klirit - materijal od kog se nakon zagrevanja u rerni mogu oblikovati razne stvari - činije, satovi, police. Pošto je pre sedam godina postojala samo jedna prodavnica u Beogradu gde su se prodavale te ploče, sećam se da su žene iz svih krajeva Srbije dolazile autobusima organizovano samo da ih kupe i vraćale se nazad.

Odakle vama interesovanje za te stvari?

- Pre oko 20 godina, kada sam se vratila iz Amerike u Srbiju, htela sam da renoviram stan. Muž i ja smo živeli u jednosobnom stanu sa bebom, pa sam želela da napravim odvojene prostorije. Pošto je preko puta moje zgrade bilo gradilište, otišla sam i pitala da li bih mogla da dolazim da radim. Majstori su me dočekali zvižducima, ali prihvatili su, jer i za njih, to su dve ruke više. I sve sam prošla - prvo sam donosila pesak, pa su mi onda dozvolili da mešam malter, zatim je došlo gletovanje, krečenje, pa tesari i stolari. Sve što sam naučila od njih kasnije sam primenila u svom stanu. Mora da se krade zanat.

Kaže li vam neko nekad: Bolje ostavi bušilicu, a uzmi varjaču?

- E, pa, radim ja sa varjačom svaki dan. Volim da kuvam, čak i više nego da majstorišem. Fizički mi je lakše, a i kad kuvam, odmah vidim rezultate i čujem pozitivne utiske. Kad majstorišem, to se samo meni sviđa.

Gleda li se na to i dalje kao na muški posao?

- Nisam upoznala mnogo muškaraca koji se bave kućnim majstorijama, možda zato što se družim sa ženama sličnim meni. Sve je više, da tako kažem, žena sa muškim osobinama, i muškaraca sa ženskim. Da li je to dobro ili loše, ne znam, ali imam takav utisak. Ženama se valjda smučilo da čekaju muževe da se nakane da zamene gumice na slavini. Kad su probale, videle su da uopšte nije teško kao što izgleda. Žene samo treba neko da pogura. Nema velike razlike između pravljenja police i šivenja haljine. Da bi napravio policu, samo nacrtaš oblik na drvetu i prođeš ubodnom testerom, a za mašinu su potrebni sati samo da shvatiš kako se uvlači konac.

Kada, ipak, zovete majstora?

- Kad god se pojavi nešto što nisam radila. A dok oni rade, ja učim, bilo da skidaju kamenac sa bojlera ili menjaju grejač. San mi je da sama napravim kuću - od temelja do finih radova. I sigurna sam da bih to mogla da izvedem. Dok se to ne desi, zadovoljiću se pravljenjem raznih stvarčica od drveta. To baš volim. Obožavam i krečenje. To mi je maltene kao usisavanje. Sedim ujutru, pijem kafu, vidim da mi se nova slika ne slaže uz zid i ofarbam ga. I sve bude gotovo za jedan dan. Sad sam u sivo-ljubičastoj kombinaciji, mada ne znam koliko će ona trajati.

Šta biste savetovali onima koji hoće da budu sami svoji majstori?

- Najvažniji su volja i strpljenje, jer 70 posto posla je priprema. Kreativnost nije neophodna, kao ni mnoštvo alata - ja recimo imam samo bušilicu i ubodnu testeru. I naravno, manje gledajte televiziju, više radite. Ja „Majstorije“ sigurno gledati neću.