Ted Denson: I dalje sanjam!

JEDANAEST godina bio je Sem Melon (1982-1993) i gledaocima širom sveta nazdravljao iz čuvenog „Kafića Uzdravlje“. Kao Melon je gostovao i u fenomenalnim „Simpsonovima“ (1994), a kroz „Guliverova putovanja“ (1996), „Spasavanje redova Rajana“ (1998) i nekoliko TV serija, konačno stigao i do HBO produkcije u seriji (koja uopšte nije, samo se tako zove) - „Dosadno na smrt“.

To je ukratko glumački put Amerikanca Teda Densona (63), sa kojim su „TV novosti“ ekskluzivno razgovarale u Los Anđelesu. Denson je „stara škola“, duhovit čovek pun džentlmenskih manira, divnog osmeha. Uz Džejsona Švarcmana i Zaka Galifijanakisa, njegov lik, Džordž Kristofer, upada u najbizarnije situacije. I pronalazi izlaz iz njih.

- Neobičan je „moj“ Džordž - počinje priču Denson. - Toliko je divlji da radi i neke stvari koje ja nikako ne mogu. Ima neke „Tarzan“ pokrete i napraviće ludaka od sebe gde god da krene, ne znam zašto mu „čuvam“ leđa u svim glupostima koje radi. I zaista ne znam kako mu to polazi za rukom.

* Kako je vama pošlo za rukom da mu uđete pod kožu?

- Čuo sam da postoji scenario za ovu seriju, pozvao sam Švarcmana, za kojeg sam tada znao da će da igra u seriji i koga obožavam, a on mi je rekao da moram obavezno da pozovem autora Džonatana Ejmsa. Otišli smo na ručak koji je bio fantastičan - mislim na razgovor, a ne na hranu - i dobio ulogu koja mi je najdraža do sada. Zaista, „moj“ Džordž očajnički želi da sve bude u redu i da svima ide dobro, i zato se ponaša kao da nije uvek baš normalan. Ipak, veoma je slobodan, samim tim za mene oslobađajući.

* Dopada vam se ta „izopačenost“ vašeg lika?

- Njegov humor nije zao, niti ciničan. Zateći ćete ga u najbizarnijim situacijama, ali je i tada smešan. Njih trojica se bezuslovno vole.

* Da li vas je to privuklo seriji?

- Prvo, scenario koji je sjajno napisan. Srećan sam i zahvalan što mi je pripala ova uloga. Znate, imam 63 godine, a niko me nije svrstao u priču o tome kako odgajam sinove i unuke i penzionisan sam tamo na nekom ranču. Džordž je čovek kojem se stvari i dalje događaju. Život nije iza njega. Još očajnički hoće da bude odličan urednik, da „visi“ s momcima, i curama, da povuče dim trave. Hoće da bude uključen, da živi. Potpuno sam mogao da se identifikujem s njim.

* Vi „kradete“ i dame prijateljima, pa se stvari komplikuju?

- Da, ali sve se to dobro završi. Niko nikome ne želi da naudi. Znate, stvari se nekada odvijaju sasvim spontano i u pravcu koji možda niste planirali. Ovde se ne radi o tome da vi odrastate i treba da osvojite neku devojku. U pitanju je mentalno sazrevanje. Pa šta ako Džordž ima 63 godine?! Zar ne može i dalje da voli? Da li je nesposoban za to? Mislim da ne i mislim da ne bi trebalo da se stariji ljudi osećaju kao „staro gvožđe“.

* Govori li onda serija zapravo o sanjalicama?

- Pa, kad tako izgovorite, čini me sa da govori o tome.

* „Dosadno na smrt“ je, uprkos naslovu, komična serija?

- Jeste, ali ta komika dolazi iz polutragičnih stanja. Recimo, Džonatan je ta pomalo nesrećna figura u seriji, ali svestan je života. Razumete? A to je moj omiljeni vid humora. Ne karikira ništa, već dolazi iz realnog ljudskog stanja. To je humor nastao iz naivnosti i bizarnosti. Mom liku je dijagnostikovan rak prostate, a to je, usput da vam kažem, jedna od najsmešnijih scena u kojoj sam ikada bio, i tada počinje moja igra sa (be)smrtnošću.

* Kako je bilo na snimanju?

- I tu smo se bezuslovno voleli kao i u seriji. Bez šale, sva trojica smo različiti, živimo potpuno drugačije živote, Džejson je dobio i bebu, bavi se pomalo muzikom. Ja se bavim „okeanskim“ stvarima, svako ima svoj život. I onda smo jedva čekali da se nađemo na snimanju i iskreno uživamo u tome. Bili smo kao klinci koji jedva čekaju da se vide i ispričaju posle raspusta.

* Da li je išta bilo teško u vezi sa ovom serijom?

- Kada je trebalo da snimamo scenu u kojoj sam ja drogiran, odnosno moj lik, da ne bude zabune, obuzimala bi me neka vrsta čudnog uzbuđenja, vraćalo me na dane kada sam i sam „duvao“. Šalim se. Ništa nije bilo neprijatno, jer smo svi postavili sve kako treba.

* To znači da vam je malo tri sezone?

- Premalo, ali svako ima svoj ritam. Zek i Džejson snimaju filmove. Ja sam presrećan da sedim ovde i ne radim ništa (smeh).

* Ne biste se bunili kada bi trajalo 11 godina, kao „Kafić U zdravlje“?

- Nikako. Mislim da je sve lepo što mi se ikada desilo, proizašlo iz te serije. Uopšte mi nije smetalo što sam godinama bio Sem Melon i što sam za neke još taj lik. Ali, ja prosto volim da radim. Volim da sam okružen gomilom ljudi koji su uzbuđeni zbog toga što stvaraju nešto novo. I nekad mi se čini kao da tek sada učim nešto o svom poslu. Onda gledam mlađe kolege i pitam se da li je moguće da su odmah tako sjajni.

* Voleli ste Sema Melona?

- Kako da ne. Još ga volim. On mi je doneo čitav život i nekako udesio da bude lep.

* Mislite da se vreme televizije vratilo?

- O, da. Ljudi su nekada radili samo u pozorištu ili na filmu, uglavnom zbog slobode stvaranja, sada na televiziji nalaze još više slobode da rade ono što vole i ono u šta veruju. Ta sloboda se ovih dana nekako uvećava na televiziji. HBO to sjajno radi. Tako da poslednjih godina sve više odličnih scenarista i reditelja prelaze da rade na TV. Konkretno, nisam pravio pitanje što se tiče honorara, bilo mi je važnije da je ekipa ovako dobra i kreativna kao što jeste. I što je najvažnije, ponovo sam zavoleo glumu!

* Šta u vezi sa glumom?

- Sve. Da nisam postao glumac, bio bih košarkaš. Na Stenfordu sam trenirao i voleo sam osećaj kada prilazim terenu, kada počinje timska igra.... Sve u vezi sa košarkom bilo mi je sjajno. Ali, postao sam glumac i sviđa mi se apsolutno sve, a najviše osećaj reflektovanja dobre energije u ekipi. Dopadaju mi se smeh i humor, koji nije sarkastičan i zao. Volim kolege, sviđa mi se kad je neko ko radi rasvetu zapravo mađioničar. Umetnost koja se sreće sa tehnikom. Osećam se kao Ciganin koji je, putujući po svetu, zapravo deo prave priče! Većina glumaca koje poznajem nisu svesni koliko su dobri, većina njih ostavlja ego „ispred vrata“ pre snimanja. I to volim, kao i prolaske kroz aerodrom... Ma obožavam sve što ide uz glumu.

ČETVRT VEKA ZA PISANjE „OKEANE“

NA pitanje kakvi su mu dalji planovi, Denson kaže da se, ipak,tiču njegove knjige „Okeana“ koja je odnedavno u prodaji.

- U osnovi ta knjiga je nešto što sam radio poslednjih 25 godina. Naučio sam mnogo o okeanima od eksperata i naučnika. Knjiga je moje iskustvo skupljeno tokom te dve i po decenije. Nauka upozorava da ako nešto brzo ne uradimo, loše nam se piše kad je planeta u pitanju, samim tim i okeani. Bukvalno, može da se dogodi da za 50 godina nestanu sve ribe. Mene su zanimali uzroci i rešenja tog problema. Šta se to događa, šta ja kao pojedinac mogu da uradim u vezi sa tim, kako moja zemlja može da pomogne? O tome govori i „Okeana“.