Karanović: Nemam vremena za vetrenjače

KADA je pre sedam godina prihvatio ulogu u seriji „Jelena“, tada neafirmisani glumac Srđan Karanović bio je svestan rizika koji pojavljivanje u prvoj srpskoj sapunici nosi. Ne krije da ga ni tada ova priča nije interesovala, ali pošto nije želeo da sedi i čeka uloge o kojima je maštao kad je upisivao glumu, „Jeleni“ je rekao - da.

Danas, sa sigurnošću tvrdi da nije pogrešio. Osim glumom, počeo je da se bavi i voditeljskim poslom - tri godine „stajao je“ na „Ludom kamenu“, a prošle godine počeo je da vodi emisiju „Eksploziv“ (radnim danima na Prvoj), koja pokazuje da život ipak piše najbolje drame (i komedije). Smeh i suze smenjuju se kod gledalaca, a ni Srđan nije imun na priče koje nam „servira“.

- Najviše me potresu sudbine bolesnih ljudi, žrtava nasilja i svih onih koji nisu krivi zbog teške situacije u kojoj se nalaze. I zato se uvek veoma obradujem kada čujem da je nakon emitovanja priče u „Eksplozivu“ nekom stigla neophodna pomoć - kaže Srđan.

* Ako bi neki stranac analizirao Srbiju samo na osnovu „Eksploziva“, šta bi mogao zaključiti - kakva je ovo zemlja?

- Mogao bi u prvom trenutku da pomisli da je ovo zemlja sa puno nagomilanih, teško rešivih problema. Zemlja koju su oduvek vodili uglavnom polusposobni, neprosvećeni, umišljeni i nametljivi „prodavci magle“ bez ozbiljne vizije i strategije. To kao posledicu ima ogroman broj siromašnih i unesrećenih porodica, zatvorenih fabrika, radnika na ulici, bolesnih i ugroženih na koje retko ko obraća pažnju, nezadovoljnih ljudi bez perspektive i vere u „bolje sutra“. Ipak, to je samo jedno lice Srbije, a ono drugo je dosta vedrije, zabavnije, optimističnije i inspirativnije. Njega čine ljudi posvećeni svojoj profesiji ili neobičnom hobiju, deke koje džogiraju i u devedesetoj, hrabri i plemeniti koji pomažu drugima u nevolji, mladi naučnici i sportisti koji osvajaju nagrade i medalje bez obzira na to da li ih se država „setila“. U „Eksplozivu“ ima mesta i za jedne i za druge, jer tek tako je slika kompletna.

* Važi li u vašem slučaju izreka da je opasno sedeti na dve stolice? Šta vam donosi rad na televiziji, a što nemate u glumi?

- Kad smo već kod mudrosti, izreka „Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi“ mi je baš draga.

* Koje su prednosti a koje mane obeju profesija?

- Gluma je mnogo kompleksnija i intimnija disciplina, koja zahteva drugačiju i kompleksniju vrstu dara i posvećenosti, a pri tom sobom nosi trenutke neopisivih uzleta i radosti, ali i često duže periode zapitanosti, nesigurnosti i lošeg raspoloženja. Rad na televiziji, u poređenju sa glumom, deluje kao mirno letovanje na kome dobro napunite baterije, ali tako je samo na prvi pogled. Na televiziji takođe možete pronaći inspirativne i uzbudljive trenutke i adekvatne izazove, tako da me ne čudi što sve više kolega viđam u ulozi voditelja.

* Igrate i u seriji „Miris kiše na Balkanu“. Šta biste od vrednosti iz tog perioda prebacili u ovo doba?

- Apsolutno ništa! Mislim da treba živeti u sadašnjosti i u skladu sa vrednostima epohe u kojoj si se zatekao. Pre nekoliko godina vam ne bih ovako odgovorio, ali sada tako mislim i trudim se da se u skladu s tim i ponašam. Sve drugo mi deluje kao borba sa vetrenjačama za koju nemam vremena jer je život suviše zanimljiv i kratak. Naravno da nam prošla vremena često deluju lepše i bolje, ali to je uglavnom zasluga umetnika koji ih vešto i uspešno rekonstruišu i prikazuju. Takođe, to treba shvatiti kao podsticaj da svoju stvarnost učinimo lepšom i sadržajnijom.

* Osim da ste uobraženi, koje predrasude ljudi još imaju o vama? Šta je zapravo istina?

- To da sam uobražen uopšte nije predrasuda već činjenica. Mislim da sam to još jednom potvrdio načinom na koji sam odgovarao na vaša pitanja. Prava istina varira u zavisnosti od toga kako sam raspoložen i sa kim komuniciram. Šalu na stranu, kakav sam zaista, znaju samo oni koji me dugo poznaju. Mislim da me je to što ostavljam utisak uobražene osobe, što sam više puta čuo, mnogo koštalo u životu. Ali, takav utisak su o meni najčešće imali oni koji zapravo sa mnom nisu ni komunicirali, već su me posmatrali sa strane.

* Jeste li naučili nešto u tridesetim godinama što niste znali u dvadesetim?

- Mnogo toga... Zaista je uživanje biti muškarac u ranim tridesetim. Nema više te mladalačke nestrpljivosti, nervoze, preterivanja, želje za dokazivanjem. Negde oko tridesete kao da mi se sve razbistrilo pred očima i u glavi, i uspostavljen je nekakav zdrav balans između želja i mogućnosti. Jedino što ponekad osetim „kao da je dosadno i suviše da znam“...

* Šta ste „najeksplozivnije“ privatno uradili?

- Dva puta sam se skinuo go na javnom mestu u toku iste noći. Bilo je to u septembru 2002. godine... Te noći pobedili smo Amerikance na SP u košarci, a ja sam još na početku utakmice osetio da bi to moglo da se dogodi. Ali, pošto je društvo koje je gledalo sa mnom utakmicu bilo prilično skeptično, smatrao sam da ću najbolje izraziti stepen svoje uverenosti u pobedu tako što ću obećati da ću go izaći na ulicu i skakati od sreće, i njima u inat, kad pobedimo. Do kraja utakmice oni su na to i zaboravili, ali ja nisam. Kad su shvatili šta radim, neki su se smejali, a neki su mi se pridružili. Posle toga smo otišli na Trg Republike, gde je ceo grad slavio, i svi oko nas su bili toliko pijani da kada smo se tamo ponovo skinuli, niko nije čak ni primetio. Od tad se ne skidam u javnosti.

* Gde vidite sebe za 20 godina? O čemu maštate?

- Maštam o tome da budem muž i otac koji ume da usreći svoju porodicu, da i dalje nedeljom igram basket (samo da me kolena posluže), da što češće budem na moru i da sačuvam osmeh i optimizam.