Andrija Milošević je mnogo više od komičara i daleko od glumca kome je karijera jednosmerna ulica na čijem se kraju nalazi samoproklamovani pijedestal sazdan isključivo od ličnih, egoističnih težnji sopstvenog talenta i njegovog dokazivanja.

On svoju glumu ne zadržava za sebe, ne igra se sam, sakriven iza zavese mistifikacije, čuvajući svoje umetničko dvorište samo za svoje uspehe. On deli umetnost sa kolegama i prijateljima, sa blagajnicima, suflerima, sa slučajnim prolaznikom koji je, možda, zalutao u pozorište i zbog njega tu ostao.

Deli je sa svim ljudima, glasno pozivajući na svest o kulturi udarajući snažno u limene bubnjeve na centralnom trgu Teatra na Brdu. To je njegova misija. I ume da stavi masku nasmejanog klovna kako bi usrećio dete, iako je trenutak pre toga izašao kao ranjeni Prometej iz neke lične drame. Između redova te borbe za umetnost, nalaze se redovi života koji je shvatio i prihvatio i o kome govori u ovoj iskrenoj i otvorenoj ispovesti.

* Pre nego što je sve stalo, poslednje što smo gledali redovno, uz mnogo smeha, bile su „Slatke muke”. Naizgled, žanr koji imate u malom prstu. U čemu je, ipak, bio izazov, novo iskustvo i bitna stranica vašeg umetničkog opusa?

Dramedi”. Čudan žanr. Izuzetno društveno angažovan tekst, ja u ulozi koja nosi moje ime. Sve je to jedan motiv i poziv na avanturu koji mi je začinio život divnim začinima. Bez cenzure bili smo ogledalo života. Nekima se nije dopao njihov odraz, većini jeste, i to mi daje nadu da nas ima još, pravih.

* Kada se danas osvrnete na Cetinje, Akademiju, Boru Stjepanovića, sebe u tim godinama, i na put koji ste do sada prešli, šta vam govori da je sve vredelo?

Održali smo kulturu živom. Pomogli smo u tome. Prokrvili smo arterije jednog umirućeg organizma, bili smo na megdanu u svakoj bici. Ljudi nisu ostali bez žile kucavice svakog civilizovanog čoveka. Nismo se libili da izvodimo predstave u najgorim uslovima, narušavajući sopstveno zdravlje mnogo puta, da bi ispunili srca, da bi nešto ostalo. Dakle, vredelo je!

* Ko je, tokom godina, u vama ostavio najdublji trag i dao vam najvažniju lekciju u svakom smislu?

Reditelj Milan Karadžić. Od moje sedamnaeste godine sam počeo da radim sa njim. Nizali smo uspehe, prošli neverovatne stvari. On je čovek koji je imao najveći uticaj na mene.

* Sve vaše uloge i dosadašnja ostvarenja je nemoguće prožeti kroz jedan intervju. Čemu se uvek vraćate, a šta je, možda, ostalo neostvareno?

Ničemu se ne vraćam i ne znam šta je neostvareno. Uradiću ono što moram. Održaću pozorište, duh i jezik, kao što sam to i radio proteklih dvadeset godina. Obraćaću se deci, biću njihov zaštitnik i učitelj, boriću se, zajedno sa kolegama, da iza ove generacije ne ostane kulturna pustoš. Boriću se da raznorazni umovi preko interneta ne pokvare nove naraštaje, da ih ne zaraze mržnjom.

* Tokom tih dvadeset godina nikada niste izbanalizovali sebe i svoju karijeru ni u pogledu uspeha, ni popularnosti. Na koji način ste ostali svoji?

Takav sam. Tako sam vaspitan. Takav mi je karakter. Nije me lako obeshrabriti.

* Ko vam nije oprostio uspeh?

Ko god da je, u centru je mog neinteresovanja.

* „Teatar na Brdu” je brzo okupio publiku, umetnike, prijatelje i počeo da diše punim plućima. Ostvarili ste san da imate pozorište. Kako živite taj san?

Snove živiš radeći na tome da traju što duže. Snovi su zahtevna igra. Sanjaju hrabri. Čovek mora biti spreman da se izbori za svoje ciljeve, oni neće doći tek tako. Mi brinemo za našu publiku, hoćemo da im damo kutak koji će ih ispuniti.

* Preko kojih brda u životu ste najteže prešli, a sa kojih je najlepši pogled i uvek im se vraćate?

Život je brdo. I stalno ga osvajamo, malo po malo. Vraćam se brdima na kojima sam odrastao. Odatle je pogled božanstven. Često sa braćom obilazim staze detinjstva i prisećamo se tog perioda. Lutao sam po Morači i Rovcima dok sam bio klinac, što sam stariji sve više cenim to kamenje i livade. Prizivam miris koševine i nedostaje mi prisustvo onih čvrstih ljudi starog kova.

* Gluma je, verovatno, najinspirativnija igra koja postoji. Koje rekvizite uvek imate u džepu, jer znate da bez njih ne biste mogli da trajete?

Sebe! Ako izgubite sebe, nemate glavni rekvizit za postojanje. Prihvatiš svoj život, prihvatiš i svoj kraj, i onda opušten i dobronameran živiš kako misliš da je najbolje, bez obzira šta ko o tome mislio i koja iskušenja ti se nameću. Današnji svet hoće da ti uđe u dušu, da seiri nad tvojim problemima, da tvojom mukom svoju leči, i da te onda odbaci. Zato, posebno mladi, moraju biti borci, ratnici, osvajači sopstvenog mira i sreće. Ovo je vreme kada moramo vratiti sebi ono što nam je dato na rođenju - slobodu.

* Koliko je dete u vama pokretač svega što radite u životu i karijeri i šta čini njegovu igru i suštinu, a da vas u potpunosti određuje?

Jesam dete, ili bar pokušavam, koliko je to danas moguće, da budem čovek. Dete, to jest ja, je iskren čovek. Pravi čovek, drug, brat, sin, muž, komšija, domaćin, umetnik, sve ono što je tako nepopularno. Sve bi to bilo nemoguće bez te detinje radosti života. Sačuvati naivnost je znak da se niste iskvarili. Da ima nade.

* Deci posvećujete mnogo toga. Knjige, priče, pesme, radost, smeh. „Mačak i skakutavo jaje” i „Kišni glistac” su postali deo mnogih malih biblioteka detinjstva. Koliko vas i na koji način ispunjava ta ljubav?

Pričajući sa decom shvatam smisao svog bivstvovanja. To je pravi put i obostrana potreba. Sve pesme i pouke izašle su nenadano, čisto i iskreno, bez pripreme i kalkulacije. Iznenadile su i mene. Međutim, deca su me shvatila i podržala. Tada sam i ja razumeo koliko je značajno da ljudi koji imaju uticaj na decu učestvuju u njihovom odrastanju.

* Vaše knjige prati poruka: Kroz smeh ćete shvatiti svu snagu i važnost iskrenog prijateljstva. Da li je i u vašem životu tako?

Jeste. Otvoren sam čovek, ljude prihvatam i razumem. Uvek polazim od sebe. Sebe menjam, kritikujem i zasmejavam, pa onda to prenosim i na druge.

* I u danima izolacije i strepnje bodrili ste ljude poklanjajući im optimizam. Vaši profili na mrežama su mesto zabave, smeha, podrške, vedrine. Ne samo za decu. Koliko je i ta, uslovno rečeno, misija ono što vas umnogome definiše?

Od kada znam za sebe sustiže me neizvesnost, što egzistencijalna i politička, što kulturna, pa se čovek i navikne na gerilski način rada i života. Mislim da je život borba i na to se mora biti spreman, posebno kada ste u konstantnom fokusu zbog javnog posla kojim se bavite, pa sa svih strana stižu različita očekivanja, kritike i pohvale. Sve je to breme koje morate nositi. Kod nas se decenijama podgrejavaju drame i tragedije i naši životi su sve, samo nisu mirni i ljudski. Stalne tenzije, mržnje i sukobi, zahtevaju od nas da mirimo, da opuštamo ljude i skrenemo im pažnju na jedinstvenost i lepotu života. To ja radim. Znam da nije popularno i “junački” pozivati na mir i ljubav, ali neću odustati. Mnogim ljudima je potrebna podrška i ja to znam i vidim. Njihove reakcije su, u većini slučajeva, pune zahvalnosti za pozitivnu energiju koju dobijaju. Ljudima je potrebna injekcija dobrote i humora da ih održi živima i da im nadu.

* Trenutno ne živimo u vremenu komedije, ali vi nekako uspevate da nasmejanu pozorišnu masku uvek nosite? Šta kada lice prekrije ona druga?

Pokušavam da je skinem. Živeti moramo. I tuge i radosti su naše. Od toga smo, između ostalog, sazdani.

* Kakvu adaptaciju privatnog života se uvek trudite da napravite i da li se ona menja u zavisnosti od godina, emocija, zrelosti, grešaka i uspeha?

Sve se menja. Život nije samo filozofija, život je i iskustvo. Dragoceno i prolazno.

* Imate li svog ličnog arlekina ili se nekada, prosto, sami prerušite u njega?

Uvek imaš sebe. Na to se morate prvo osloniti. Ako ste dovoljno jaki, možda ima mesta i za još ponekog na vašem ramenu.

* Borac ste, veliki radnik, svestran čovek i umetnik. Koje nove izazove priželjkujete u životu i karijeri?

Baviću se režijom. To me privlači. Napisao sam i svoju prvu dramu “Košmar”, nadam se da ću je postaviti na scenu sledeće godine. Završiću knjigu za decu “Princeza od južnih mora”. Biće zanimljivo.

* Snažne poruke stalno delite sa ljudima. Za kraj ovog intervjua, u vremenu kada je važno ostati zdrav u svakom smislu, šta biste poručili čitaocima?


Budite slobodni. Ne ubijajte svoju misao, želje i način života, prilagođavajući se bilo kome ili bilo kom trendu. Vi ste vi, hteo to neko ili ne. Budite dobri, dobrota je najveća snaga.