Nebojša Dugalić: Muzika i vera su za mene nauke o služenju

NIKO ne zna odakle dolaze njegove reke. Niko im nikada nije naslutio izvore, niti će im videti ušće", govorio je naš nobelovac Ivo Andrić. Nebojša Dugalić, doajen našeg glumišta, otkriva nam odakle su potekli njegovi izvori umetničkog staralaštva, strast ka glumi, muzici, pisanju, govorništvu, veri. Dugalić, koji je ostavio pečat u najvećim teatarskim rolama, želeo je u jednom trenutku rezignacije da ode iz svoje zemlje. Posle sjajnih kreacija kojima je udahnuo autentičnost u likove u najpopularnijim domaćim TV serijama, svi kažu - hvala bogu da je ostao.

Kao 17-godišnjak upisao je FDU. Njegovi cimeri iz Studentskog grada, gde je živeo po dolasku iz Kraljeva u Beograd, kažu da je oduvek bio produhovljen, da je i tada, gotovo tinejdžer, naslućivao gde se nalazi "njegovo ušće". Soba mu je bila oblepljena slikama manastira, ikonama, a pored kreveta je uvek, "kao nekakav stub" stajala gitara.

* Vaša profesorka književnosti Nataša Kovačević iz kraljevačke gimnazije, otkrila vam je svet književnosti i glume i među prvima videla vašu umetničku posebnost? Kakva sećanja vas vežu za taj period, da li su to bili počeci puta na kojem je danas vaša umetnička kuća?

- Njena pojava je po mnogo čemu značila prekretnicu u mom životu. Ona je bila osoba koja me je uputila u prve glumačke korake, bila je jedinstven sagovornik na najrazličitije teme (umetnost, književnost, filozofija, psihologija), beskrajne širine obrazovanja, neko ko je bio spreman da sasluša svaku dilemu, nedoumicu ili problem. Bez nje verovatno ne bih bio u stanju ni da prepoznam svoje duhovne i stvaralačke gladi. U svakom slučaju, bila je ključna osoba koja je odredila moje konačno životno opredeljenje. Verovatno će mi do kraja života ostati nedomišljen značaj svega što je učinila za mene i na tome sam joj beskrajno zahvalan.

* Muzika i duhovnost (vera) rano su ušle u vaš život i vašu dušu. Kada i kako su postale jedan od temelja vaše ličnosti?

- Neke stvari vam se u životu zgode iznenada, a neke postepeno pronalazite i osvešćujete. Moje prepoznavanje sebe i na putu vere i na putu muzike imalo je raznovrsne dinamike. U svakom slučaju, verujem da nam se sve otkriva u meri u kojoj smo sposobni da budemo gladni onoga čemu težimo, i spremni da priložimo doličan trud da do cilja dospemo. Muzika i vera su za mene nauke o služenju. Ponekad mi se čini da nema drugog razloga što smo na zemlji od toga da, unutar svojih darova, u ljubavi poslužimo koliko nam je u moći.

Sa Žarkom Lauševićem u seriji "Državni službenik" / Foto Superstar TV

* Kako, i čime, čovek služi drugima, šta je to što čovek, po vama, treba u sebi, i u drugome, da neguje i voli?

- Potrebno je mnogo smirenja, strpljenja i rada da bi se uopšte moglo poslužiti na ovoj zemlji, a da, pritom, sačuvamo ljubav prema drugima. A opet, duboko verujem da čovek, ako od sebe zahteva manje, i nije čovek.

* Profesor ste, erudita, govornik, za koga kažu da je "slušati vas kao da slušate nekog savremenog filozofa". Imate li uzore među govornicima (Ciceron, Gavrilović, Đinđić...)? Recite nam neki citat koji je vaša vodilja, pouka, ideja...

- Teško da bih sebe prepoznao u epitetima koje navodite. Kada je reč o govornicima, citatima, poukama i idejama, više volim da im se vraćam i da ih iznova preslušavam, nego što se trudim da ih držim kao neke gotove mudrosti koje su mi uvek pri ruci. Skoro sam u jednoj knjizi Petera Sloterdijka pročitao kako je "došlo vreme da se jedni drugima iznova objasnimo". Ja bih samo dodao da je taj nalog važeći za svako vreme i svaki trenutak.

Sa Gordanom Kičićem u "Senkama nad Balkanom" / Foto Arhiva

* Redovni ste profesor na Fakultetu savremenih umetnosti i okruženi ste mladima i na sceni i kao pedagog. Šta je najvažnije da nauče i od čega ne treba da odustanu?

- Često se setim jedne anegdote blaženopočivšeg patrijarha Pavla. On je u kapeli Patrijaršije služio liturgiju svakog dana i, jednom prilikom, neki mladi bogoslovi koji su mu sasluživali, preumorni od svakodnevnog ranog ustajanja, zapitaju ga: "Vaša svetosti, do kad ćemo morati ovako?", a on im odgovori: "Dok ne zavolite". U tome "dok ne zavolite" je sav moj pedagoški kredo. Trudim se da im pomognem da ostanu u ljubavi s pozivom koji su izabrali, jer posle toga ništa nije moranje već radost.

* Posle izuzetnih uloga koje ste doneli, i u pozorištu i u TV formatima, postoji li neka koju još čekate i priželjkujete?

- Nisam se nikad bavio očekivanjima takve vrste jer sam uvek verovao da će se same pojaviti one uloge koje treba da se dese. I dalje se pridržavam tog principa.

* Igrali ste u najzačajnijim projektima, koji su pomerili profesionalne standarde na našem prostoru - "Miris kiše na Balkanu" ( dr Baruh), "Senke nad Balkanom" (Petar Živković), "Državni službenik" (šef BIA Milojević), "Žigosani" (Voja), "Besa" (Premović), "Koreni" (Nikola Pašić). Koja uloga je za vas najintrigantnija?

- Mislim da su se ipak izdvojile uloge Voje u "Žigosanima", Milojevića u "Državnom službeniku" i Petra Živkovića u "Senkama nad Balkanom", iako sam prilično blagodaran na činjenici da su sve uloge koje sam igrao bile sasvim različite, i da ni u jednoj nisam morao da se ponavljam. Važno je da u ulozi postoji prostor da se odigra što veći raspon lika, ma kolika da je uloga po svom obimu. Nekada je mnogo zanimljivije na malom prostoru, u okviru male uloge, odigrati slojevitu, a jasnu sudbinu. To vam je kao umeće kratke priče ili aforizma.

"Žigosani u reketu" / Foto IMDb

* U "Žigosanima u reketu", kojima predstoji snimanje treće sezone, igrate nekadašnjeg slavnog košarkaša i moćnog biznismena koji je bio blizu toga da zbog novca i poslovnih projekata izneveri sve što je u sportu postigao i pogazi mnoga načela. Srećom, pobedili su ideali. Kako vidite poruku ove priče?

- S jedne strane to je priča o velikim amplitudama ambivalentnosti u čoveku koji ni u čemu nije jednoznačan i podjednako je nedosledan, kako u dobru tako i u zlu. Ali namera je bila da se, ipak, taj glas čovečnosti u njemu prikaže kao ono što se bori da uprkos svemu odnese prevagu. Zarad razloga zanimljivosti trudili smo se da uvek ostane dvosmisleno to šta će u njemu pobediti.

* Da li ste lik Voje Todorovića gradili na profilu savremenih tajkuna, surovog diktata novca i moći?

- Trudio sam se da lik Voje ne liči na uobičajene stereotipne predstave koje imamo kad izgovorimo reč "tajkun", već da bude živ čovek sa svim osobinama koje možemo prepoznati u svakom, a koji pliva u mutnim i nadošlim vodama onako kako to nalažu struje koje ga nose. Kada je jedini imperativ da se u velikoj i opasnoj vodi preživi i ostane na površini, onda nema mnogo prostora za moralne doslednosti onako kako ih vidi prosečan svet. Namera nam je bila da ispričamo priču o trudu da se uprkos tim diktatima novca i moći, koji ne zavise od naših izbora, ipak ostane čovek.

* Tata ste petoro dece - Jane, Vidana, Bogdana, Kalina i Iline. Da li je stvaranje mnogočlane porodice odluka, stav ili...?

- Tako nešto nikada ne bi trebalo da bude stvar stava ili odluke, sve ima smisla samo kao događaj ljubavi, jer samo ako se ljubav ovaploćuje u detetu onda je svaki broj dece i dovoljan i premali.

* Koliko imate vremena za porodicu? Imate talentovanu decu, postižete li da otkrivate njihove talente, interesovanja, da li ih samo pratite i podržavate u njihovim traganjima, ili ih usmeravate?

- Porodica je nešto čemu mora biti posvećen najveći deo našeg vremena i to ne zato što to smatram za neku moralističku normu, već zato što je to primarni prostor našeg osmišljenja i naše odgovornosti. Ako se naše osnovno utemeljenje ne dogodi u porodici, sve drugo biće problematično. Tu stičemo svoje osnovne pojmove i nije nevažno sa kakvom ćemo "poputninom" decu iz porodice otpraviti u svet kada za to dođe vreme. Naravno, nas u dobroj meri oblikuje i društvo, ali ipak najdublji obrasci koji dominiraju u nama kroz čitav život potiču iz iskustva porodice. Samo je važno, šta god radili, da budemo vođeni neprestanom brigom o tome da deci prenesemo autentično iskustvo ljubavi. To između ostalog znači i biti budan za njihove talente, sposobnosti i interesovanja, i pomoći im da svoje darove prepoznaju i u njima se razviju.

"Senke nad Balkanom" / Foto Promo

* Parafrazirajući naslov odlične serije u kojoj ste imali vodeću ulogu, "Jutro će promeniti sve", kada posle ove planetarne drame i teskobe dođe jedno drugačije jutro, šta ono, po vama, treba da promeni, a šta ne?

- Mislim da čovečanstvo dugo neće znati šta mu je sve sa tim svanućem svanulo. Svitaće mnoga jutra u odgonetanju svega onoga što se ovim događajem promenilo. Ali da će se promeniti sve, mislim da je sasvim izvesno. Na koji sve način i u kom smeru, videćemo. Izgleda da je došlo vreme za prevrednovanje svih vrednosti i paradigmi našeg doba i da će nas nužnost opstanka prinuditi da se urazumimo, hteli to ili ne. Samo se nadam da u nama nije još toliko narastao nagon za samoponištenjem i da će nas sve ovo, ipak, privesti nekoj zdravoj pameti.

O KIŠU I ZVUKU "SINGERICE"

* NIJE vas često bilo na filmu, ali jedan film vam je posebno drag - "Peščanik", crno-beli film o Danilu Kišu?

- To mi je svakako jedno od najdražih profesionalnih iskustava. Jedno od onih za koje ste zahvalni što ste u njemu učestvovali. Retko kada se dogodi da vam se iskustvo filma poklopi sa iskustvom čitanja, da se uprizoreni svet na platnu podudari sa onim koji se dogodio u vama dok ste ga, čitajući, zamišljali. Meni se to dogodilo sa ovim filmom. Pored toga, kada je reč o Kišu ja gajim jednu gotovo nekritičku pristrasnost prema njemu, budući da sam i sam odrastao pored "singerice" moje majke, i veliki deo atmosfere njegovog odrastanja sasvim se poklapa sa mojim sećanjima na detinjstvo. U filmu sam sve vreme tokom snimanja imao utisak da sam zakoračio u sopstveni svet. Činilo mi se da postajem vodič kroz sopstvenu intimu. Imali smo velikih problema da završimo film jer je ponestalo sredstava, i gotovo da je bilo izvesno da će ostati nedovršen. Iznenada, na naše zaprepašćenje, pojavili su se neki ljudi kojima se dopao trejler i ponudili su pomoć da se dosnimi ostatak filma. Među njima je bio i jedan Kišov prijatelj, hotelijer iz Opatije, koji nam je ustupio svoj hotel na nekoliko dana, u kome je inače Kiš odsedao. Snimanje smo završili u tom hotelu tačno na godišnjicu Kišove smrti, 15. oktobra. To smo shvatili tek sedeći na kraju poslednjeg snimajućeg dana u neverici da smo snimanje priveli kraju. Izgleda da nam je Kiš "sa one strane" pripomogao.