TV kritika: Televizijske serije u doba korone

AKO se izuzmu tri domaće serije kojima je ambiciozno otvorena sezona na RTS 1 ("Južni vetar", "Kalup" i "Tajkun", sa veoma zanimljivim, gotovo neočekivanim zajedničkim imeniteljem učešća vlasti u organizovanom kriminalu, na šta ćemo se posebno osvrnuti), "ostajanje kod kuće" ne prati adekvatan odgovor Javnog servisa ni u pogledu ekskluzivnosti ni u pogledu kvaliteta serijske ponude. Ne znam šta je išlo u prilog prilično izvikanoj, a ubedljivo najdosadnijoj TV seriji koja se pojavila poslednjih godina, "Moj rođak sa sela", čiji su prvi kadrovi pouzdan znak da treba promeniti kanal i vreme utrošiti na bolji način, i zašto treba ponovo da slušamo i gledamo ovaj isprazni i banalni narativ, neinventivnu režiju i neubedljive glumce, ostaju pitanja bez odgovora. Možda zato što boljeg nema u prastaroj ponudi (2008-2011) i što nijedan od prošlogodišnjih "hitova" nije zadovoljio očekivanja. Ni u stranom "cuboku" nije se našlo ništa bolje od "Netfliksove" nešto novije produkcije (2015-2017) pod alternativnim naslovom "Eskobar" ("Narkos"), zbilja odlične u svom pokušaju da ponudi nešto novo na ekranu, a to bi bio izvesni "magični tv realizam" realnih događaja u gotovo sasvim nadrealnom i grotesknom ambijentu, u kom se rađala Eskobarova kokainska imperija. Sintagma "magični realizam" obično se vezuje za Kusturicu, ali ovo je nešto sasvim drugo: prilično uverljiva kombinacija faktuelnog i fiktivnog u drami preuzimanja svih vidova političke moći u Južnoj Americi. Na istom zdušno radi cela američka obaveštajno-subverzivna zajednica, što se dobro vidi iz ukidanja svih razlika između tajnih službi, ako se ovako uopšte može nazvati bulumenta koja više nego javno vršlja Južnom Amerikom otkad postoji Monrova doktrina. Ta konstanta povezuje ono i naše vreme, ništa se tu nije izmenilo. Kontrola nad tokovima droge izbija u prvi plan tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, činjenice su ovde šokantnije nego što bi mogla da smisli ikakva fikcija, a rezultat visok rejting projekta i nagrada za najbolju dramsku seriju Feniks 2017. godine.
Ne znam otkud na programu još jedna prepotopska rusko-ukrajinska serija od čak 12 epizoda pod naslovom "Vangelija" iz 2013. godine. Uprkos svetski zanimljivoj ličnosti, proročici Vangi, čija su životna priključenija i druge okolnosti okultne naravi nudile zaista privlačan materijal, napisan je neverovatno naivan i loš scenario, a režija poverena nekome koga bi trebalo držati podalje od ovog posla. Kasting je takođe na nivou male seoske priredbe, kao i prateći vidovi produkcije. Naravno da nam je odmah pala u oči ambijentacija serije, koja bi trebalo da se delimično događa u predratnoj Jugoslaviji, u domu za slepe u Zemunu, gde Vanga doživljava svoju jedinu sreću. Nije toliko važno što taj Zemun liči pre na Krim, i nije bitno što ruski glumci igraju Bugare i druge stanovnike našeg podneblja (u koje spada sama Vanga, rođena u Makedoniji), nego baš nimalo truda nije uloženo u lokalne boje, čak ni reda radi. "Barinje" se vozikaju u "tarantasima", a hlopci hodaju u "valjenkama" i nose "furaške", kao kod Turgenjeva. Scenaristima i reditelju ove petparačke razglednice o životu Vange Pandeve svejedno je gde je Zemun, gde Strumica, a gde Petrič; nebitni su govor i izgled karaktera, ukoliko se tako uopšte može nazvati njihova garnitura beživotnih, često i smešnih figura.