Neke priče su me i ranile i ostarile: Branko Stanković o “Kvadraturi kruga”

ZA Branka Stankovića već decenijama govore da je legenda novinarstva, a najbolji primer na fakultetima koji se bave medijima, kada je lekcija - dokumentarni program. I sam je bio profesor, predavao je dokumentarni film na Akademiji lepih umetnosti. Nedavno je njegova već kultna emisija koja se emituje na RTS, "Kvadratura kruga", proslavila punoletstvo, 18 punih godina emitovanja. Dobitnik je svih najprestižnijih nagrada koje dodeljuje esnaf. Rođeni je Užičanin, uporan, tvrd i zahtevan u poslu, nepokolebljiv kada je o profesionalnoj principijelnosti reč.

* Na obeležavanju 18-godišnjice emitovanja vaše emisije srela sam koleginicu, koja mi je rekla: "Sve što sam ikada naučila o novinarstvu - naučila sam od njega". Kako se osećate kao učitelj, mentor, kao uzor generacijama koje su već stasale da prave medijsku sliku naše zemlje?

- Moj odnos prema svim tim mladim ljudima je roditeljski. Hteo sam da prenesem sve što znam. Ima jedna zgodna anegdota. Koleginica Tanja Peternek, koja radi emisiju "Kao sav normalan svet", bila je prisutna kada me je mladi čovek koji studira produkciju na hodniku oslovio sa "profesore". Ona se posle stalno šalila i zvala me "profesore". A ja sam na taj period kada sam bio predavač već i zaboravio. Srećan sam ako sam im preneo da neguju prave vrednosti. Zadovoljstvo je kada vidite da su ti mladi ljudi stasali u prave profesionalce, ali pre svega u časne ljude. Ponosim se time.

* I gledaoci i ljudi iz struke često se pitaju zašto nema više sadržaja kao što je "Kvadratura kruga". Kažite nam, posle toliko godina iskustva, zbog čega je tako?

- Mnoge kolege beže od toga zato što takav rad traži vreme, posvećenost, istraživanje i žrtvu. Mnogo je lakše da se u dnevnom novinarstvu poslužite agencijskim vestima, prepričate nečije reči, nego da sami kreirate. U dokumentarnoj formi niste prenosilac, već arhitekta, graditelj priče. Tu uvek postoji opasnost da nešto ne zloupotrebite, da ostanete časni, da u toj svojoj kuli - priči, ne dodate nešto pogrešno od materijala. Moj idealni san je da me uopšte nema, da nemam nijednu rečenicu svog teksta. S druge strane, mnogi novinarstvu prilaze površno. Dokumentarna emisija to ne dozvoljava. Morate da mislite o slici o reči, dramaturgiji, montaži. Pored znanja, iskustva, ozbiljnog rada, morate da uložite i mnogo ljubavi. Svojoj ekipi stalno sam govorio - ako uložite mrvu ljubavi u ono što radite, to će se videti na ekranu.

* Jedan ste od retkih koji se spominju kao "čuvari vatre" dobrog novinarstva. Nazirete li neke nove slične projekte koji bi mogli da nastave dobru tradiciju "Kvadrature kruga"?

- Nadam se da će doći neke nove generacije koje će nastaviti tim putem i čuvati prave vrednosti dokumentarizma. Ima ljudi koji "grizu". U RTS, na primer, u magazinu "Oko" radi dvoje mladih kolega koji pokušavaju da sačuvaju dobar pristup temama i pravi su profesionalci. Naravno, sve će to zavisiti od medijskih kuća, koliko će biti spremne da ulažu u dokumentarni program, jer su ga se mnoge televizije odrekle. Ne zato što je on skup, nego zato što traži vreme i kompletnu ekipu.

* Apsurd ide toliko daleko da se istraživačkim novinarima predstavljaju ljudi iz tabloida koji istražuju živote starleta i ljude bez zanimanja. Šta bi sve trebalo promeniti u današnjim medijima?

- Mora doći do katarze. Imam nadu. Već je došlo do zasićenja kod gledalaca onim što im se nudi, kroz rijalitije, niskobudžetne šou-programe. Sve više ljudi beži od televizije. Televizija mora da se vrati svojim temeljima ako hoće da opstane, a da ne uništi samu sebe. Kada na naslovnoj strani vidim nekoga ko u drugim državama ne bi smeo da se pojavi na javnoj sceni, zgrozim se. Ne treba da nas čude rezultati anketa među srednjoškolkama, kada svaka druga želi da ima usne sa silikonima. Nismo svesni dugoročnih posledica. I svi oni koji se pojavljuju u tabloidima i rijaliti-programima dodatno urušavaju već uništen sistem vrednosti. Poruka koju šalju tabolidi je da nam je novac jedini bog, politika mera uspeha, a rijaliti-šou jedini put koji nas može izbaciti u orbitu "uspešnih". Za mene je to surovo i strašno. Ukoliko se to nastavi, biće pogubno za sve generacije, jer je već mnogo toga uništeno.

Monah Amvrosije i vučica Alfa

* Mnogi akteri vaših emisija su ljudi sa margine, sugrađani koje je društvena zajednica zaboravila, a veličanstveni u ljudskim osobinama kao što su hrabrost, upornost i neodustajanje od borbe. Da li ste kao hirurg, samo profesionalac, ili vas nešto ipak slomi?

- Jednom davno, rekao sam da će mi duša pući kao balon. Toliko bola se nagomilalo u meni kada sam shvatio da mnogima koji mi pišu ne mogu pomoći, jer ne mogu sudbinu svih nevoljnika izneti na ekran. Mnoge od tih priča ostavile su duboke ožiljke na mojoj duši. Neki i danas krvare, kada se setim nekih likova, pre svega dece koja su prošla kroz moj život. Za sebe često kažem da nisam profesionalac, jer i posle toliko godina rada nisam uspeo da napravim tu vrstu otklona u sebi. A to mnogo košta. Neke priče su me ne samo ranile, nego i ostarile. Samo porodica zna koliko sam samo često dolazio ranjen sa nekih snimanja. Bilo je situacija kada nisam mogao ni da jedem ni da spavam. Jedno veče, posle snimanja, nisam mogao da prestanem da plačem. Radio sam priču o dečaku koji je imao gorku sudbinu, i u njegovom oku pojavila se suza, ali nije kanula, kao da se tu zaledila, skamenila. Sve u meni što se skupljalo tih dana pokuljalo je u nekakvo ridanje. Ali, izgleda da se ravnoteža pronađe kada vidite da ste nekome pomogli i uspeli da mu ulepšate život. To, valjda, nahrani dušu, inače bi pukla kao balon.

* Jedan od mojih nedavnih sagovornika mi je rekao da je našem narodu više potrebna nada nego katarza. Da li se slažete sa time?

- Samo delimično. Živimo u vremenu beznađa i apatije, i u tom smislu nam je potrebna nada. Ali i katarza da bismo mogli da krenemo od početka i vratimo vrednostima koje smo stavili u zapećak. Posle svakog rata i elementarne prirodne katastrofe dolazilo je do katarze. Poslednji put smo je imali, kada je reč o ujedinjenju ljudi, za vreme bombardovanja. Tada su ljudi pomagali jedni drugima, bili jedni uz druge, delili ono što su imali od hrane do cigareta. Prošlo je bombardovanje i vrlo brzo se to izgubilo u nama. Čovek ne može sam. Ljudi danas gube osećaj ne samo za one oko sebe, već i svoje bližnje. Postaju sve više ljudi hedonizma, egoizma i konformizma. Zaboravljaju čak i na bol drugog čoveka, a to ih udaljava od suštine. Nada je potrebna, ali je katarza još potrebnija. Nema pravog pročišćenja duše bez prave katarze.

* Prošli ste našu zemlju "uzduž i popreko". Kako bi izgledala karakterologija našeg naroda, na osnovu vašeg dugogodišnjeg iskustva?

- Znamo da budemo strašno surovi, ali i plemeniti. Brzo zaboravljamo. Umemo da budemo ljudi inata, ali istovremeno i oni koji poštuju tuđe vrednosti. Neretko smo i egoistični i ističemo da smo najplemenitiji, najstariji, najbolji. Dugo sam verovao da smo na ovim prostorima Balkana među najboljim narodima, ali me ponekad demantuju primeri iz istorije i sadašnjosti.

U poseti malom Davidu Jovanoviću iz Obrenovca

* Uspeli ste da sačuvate dostojanstvo, i u ljudskom i profesionalnom smislu, jednu od najskupljih reči danas. Koliko vas je to koštalo?

- Imalo je to visoku cenu kroz celu moju karijeru. Ali ako ste čovek od integriteta, ostalo vam je samo to. Lako je prodati sve vrednosti, ne samo u okviru profesije, već i u životu, teško je sačuvati temelj. Važno je da vas ne ponesu ni novac, ni slava, transferi. Bilo je ponuda da za tri puta veću platu prenesem emisiju na drugu televiziju. To je lom u glavi, kada shvatite da na godišnjem nivou svojoj porodici možete da priuštite 30.000 evra više, za dve godine kupite stan sa tom platom, a vi ste još podstanar. Mnogo toga se ponese iz kuće. Kada je za tu ponudu saznao iz štampe, otac mi je rekao: "Dok te mami, šećerom te hrani, kad te namami, i vodu ti zabrani!" Ostao sam svoj, i na RTS. Ja sam svoju vernost i lojalnost dokazao. Kada sam dolazio na razgovor sa vama, sreo sam ispred Radio Beograda jednu doktorku, vidi da sam prehlađen, pa me malo savetuje i kaže: "Hvala vam što postojite". E, to greje dušu. Ne bih da zvučim gordo. Ali to uzdigne čoveka i govori vam da vredi sve ono što radite, i da treba da istrajete.

Ekipa "Kvadrature kruga" na terenu

KVADRATURA ŽIVOTA I STANA

RAZGOVOR u kafeu Radio Beograda započinjemo na malo neuobičajeniji način. Naime, Branko Stanković ostao je bez stana koji je dobio od RTS, jer je on restitucijom vraćen starom vlasniku. Cenjeni novinar primoran je da se sa porodicom iseli za nekoliko dana i useli u drugi koji mu je dodeljen, bez struje, u naselju Bele vode.

- Da, dodeljuje mi se duplo manji stan, od 37 kvadrata, bez struje, ali je problem i u tome što stručne službe taj stan nisu upisale kao vlasništvo RTS. Isto tako su me u RTS prevarili sa prethodnim stanom, zato što je taj stan star 107 godina, i u njega sam morao da uložim silan novac da ga adaptiram, od krova do fasade, ogromnu energiju i 12.000 evra. To su sada bačene pare. Prijatelji mi kažu: "Izgradio si 20 kuća drugima kroz akcije, pomoć, humanitarni rad, a sebi ne možeš da obezbediš krov nad glavom".

* Kako društvo, esnaf pokazuje interesovanje, bilo kakvu empatiju za vaš slučaj, pa vi ste dobili za svoj rad sve nagrade koje mogu da se dobiju?

- Ne bih više o tome. To je moja muka sa kojom se sada nosim, i jedan strašan pritisak, i na mene i moju porodicu. Moram da se iselim, a posao čeka i morate da ga radite kao da se ništa ne deševa.

Nekome je nešto što mu pripada vraćeno i pravda je zadovoljena, a sa druge strane, nekome, za koga i kolege i gledaoci ističu da je u vrhu profesije i koji je svojim radom, angažovanjem, emisijama, nekome olakšao život, učinio ga boljim - učinjena je nepravda.