Leona Paraminski: Borim se za one koje volim, mrzim nepravdu i licemerje i kada me neko zezne više nije deo mog života, nikada

Leona Paraminski je u sada već kultnoj seriji „Senke nad Balkanom“ odigrala ulogu koja talenat jednog glumca etablira visoko na lestvici kvaliteta i autentičnosti, svrstavajući njegovo ime u red onih koji mogu da iznesu najzahtevnije i najraznovrsnije glumačke izazove.

Oslobođena predrasuda, lažnog moralisanja i balkanskih tabua, privatno i profesionalno beskompromisno svoja, svoje senke je iznela na svetlost umetnosti kojom se bavi, čineći ih jednom od osnovih boja svog talenta. Iskrena i otvorena u neposrednom kontaktu, ova glumica zavidne karijere za Novosti Online govori o iskustvima sa snimanja „Senki“, glumačkom putu, o sebi i ljubavi prema životu, otkrivajući pritom neke stvari o kojima ranije nije pričala.

Šta ste prvo pomislili kada vam je ponuđena uloga u seriji „Senke nad Balkanom”?

“Je*eno!” To mi je bila prva pomisao! Naravno, bila sam jako uzbuđena i bilo mi je veoma drago. I sama sam bila fan serije, pa je samim tim uzbuđenje bilo veće, kao i očekivanja. Ali, to me je teralo na još veći trud i rad. Lepo je igrati tako zahtevnu, tešku i moćnu ulogu.

Iako imate mnogo iskustva da li je, možda, postojala bojazan i strepnja hoćete li ćete moći da iznesete tako kompleksnu, kontroverznu i zahtevnu ulogu?

Bez obzira na iskustvo, uvek je prisutna strepnja i strah da li ću moći da iznesem ulogu kako treba, da li sam dovoljno dobra. Nikada ni jednu ulogu, ni projekat ne uzimam zdravo za gotovo, uvek se preispitujem. Ova uloga ima posebno mesto u mom srcu. Bojazan je nestala nakon što sam snimila prvi kadar. Znala sam da je imam. Inače, kad krećem da radim novi projekat, uvek kao da krećem iz početka, ujedno opterećena perfekcionizmom, što me košta živaca i stresa koji sama sebi stvaram, ali idem otvorenog srca i radujem se kao dete.

foto Aleksandar Letić

Da li je uloga Marije Oršić ona koja se može nazvati ulogom „na oštrici noža“, koja može ili da uspe ili da unazadi karijeru, i na koji način ste joj prišli?

Mislim da na našim prostorima to ne znači puno, nema tih uloga koje vas dižu u nebesa ili zbog kojih propadate. Ali da, ova uloga je ipak malo kontroverzna, pa svakako diže više prašine. Uvek su misteriozne žene zanimljive. Dala sam se toj ulozi, jer kada glumim kod mene nema sredine, pokušavam da “živim” u svakom kadru, ponekad imam osećaj da igram kao da je pitanje života ili smrti, kao da ništa drugo ne postoji, što često stvara preveliki napor, ali ne znam drugačije i ne mogu protiv sebe. Kako bi rekao moj prijatelj Mima Karadžić: “Tako je, pa je tako!”

Marija je definitivno žena senki, opasna, misteriozna, zavodljiva, fatalna. Ipak, koliko je ranjiva, koliko opravdana u vašim očima i doživljaju, i da li ste odmah znali šta se sa ovom ulogom mora, a šta se ne sme?

Radila sam je potpuno instinktivno, ali uvažavajući sve informacije koje sam imala o njoj. Mariju sam dugo osećala u sebi. Ona je vrlo kompleksna, volela sam da o njoj imam ideju da je, vođena spiritualnim, imala viši cilj koji, nažalost, opravdava sredstvo. Ranjivost je nešto što prvo tražim u svakom liku koji igram. Ona je ranjiva, ali naravno to krije. Ranjivost u liku je vrelo kreativnosti. Kao da sam nekako iznutra znala kako je treba igrati, koliko dati, a koliko zadržati za sebe.

foto Šime Eškinja

Niste slučajno odabrani za ovaj lik. Šta je to što nosite u sebi, a uslovljava da igrate tako drugačije i složene uloge? Jeste li osvestili svoje senke, tamniju stranu tog izraza i emocije koju pružate u kadru?

Sjajno pitanje! Interesantno je kako nas ljudi vide i šta vide u nama, a možda mi sami ne. Svi nosimo puno nekih lica, maski, a glumci ih po potrebi uključuju i produbljuju kroz rad i razumevanje tih fasada. Režiseri su u meni videli svašta i to je divno. Dragan Bjelogrlić je u meni video Mariju Oršić i zahvalna sam mu na tome. Mislim da svaki glumac osvešćuje svoje senke svakom novom ulogom i projektom. Senke kao da uvek postoje kod glumca. Bez njih nema stvaranja.

Koja su najznačajnija iskustva sa snimanja „Senki“ i u čemu je najviše ovaj projekat doprineo oplemenjivanju vašeg talenta?

Bilo je vrlo intenzivno i zahevno snimanje. Iskustvo dolazi sa svakom novom ulogom. Uvek su prisutni neki oklopi na kojima se radi. Naučila sam da se malo oslobodim svoje strukture, koju sebi postavljam kao glumica, a radeći na ovoj ulozi bi se nekada baš zanela i bila u nekim drugim sferama. Znam da zvuči malo čudno, ali kao da je Marija Oršić bila sa mnom.

Šta posebno pamtite što se odvijalo iza kamera, sa ekipom, tokom snimanja, koji trenuci su važni, nezaboravni, šta je pratilo ceo ovaj projekat?

foto: Aleksandar Letić

Puno zezanja, druženja, emocija, prijateljstva, muke i lakoće i lepote stvaranja.

Da li će publika u regionu imati priliku da vas vidi u još nekim kvalitetnim i velikim projektima?

Jako bi me radovalo da u regionu opet radim kvalitetne projekte, a da li će to biti u ovoj godini ili kasnije, vreme će pokazati.

Koje su realne senke nad Balkanom i ima li nade da se one ikada raziđu?

Volela bih da senki nema, da granica nema, da nam svima bude bolje i lepše. Balkan je Balkan, poseban u svakom pogledu što i jeste njegova čar, ponekad surov, ali ima dušu. Ljudi na ovom podneblju imaju dušu i trebali bi da budemo zahvalni i srećni što živimo na tako lepim prostorima, toliko raznolike kulturne baštine, tradicije, gastronomije, istorije.

U Hrvatskoj ste već godinama jedna od vodećih glumica. Kada se okrenete, šta je ono najznačajnije što je vaš put učinilo uspešnim?

Volela bih da me neki od najznačajnijih koraka tek očekuju, ali rekla bih da me je obeležila moja prva glavna uloga u filmu “Prezimiti u Riju”, kada sam dobila Zlatnu Arenu u Puli za glavnu žensku ulogu i od tada više nisam stala sa radom. Ponude su dolazile sa svih strana, toliko sam imala posla da sam nakon nekoliko intenzivnih godina morala da uzmem pauzu na neko vreme. Jednom sam radila dve predstave paralelno, u dva različita grada, i usred toga još imala i snimanja. Gluma nije rad na traci, nakon nekog vremena treba malo stati i napuniti baterije.

Čini se da hrabro rizikujete u svojoj umetnosti, birajući uloge koje su sve samo ne lake. Kod vas ništa nije mlako, bledo, nedefinisano. Koliko vas to opisuje i kao osobu i kao umetnika i da li se rizik isplati?

Hvala vam na ovim lepim rečima. Nema umetnosti bez rizika. Idem do kraja i bez ustručavanja, jer ne znam drugačije.

Pored vedrine, otvorenosti i osmeha i vas donekle, kao i Mariju, krasi određena tajanstvenost. Postoji nešto nedokučivo u vašim očima, u vašoj lepoti, u toj izrazitoj moći transformacije koju imate. Da li je to samo Leona glumica ili i Leona privatno?

Ne možete odvojiti sebe od uloge u potpunosti, uvek je to deo vas. Uvek igrate iz sebe. Vedrina i otvorenost su deo moje ličnosti, a što se tiče tajanstvenosti, verovatno ima nešto prirodno u očuvanju, ipak želimo nekada nešto da zadržimo za sebe. Moć transformacije je izuzetno važna za naš posao i trebalo bi da se ceni još više. To je san svakog glumca, da ima priliku da igra što različitije uloge.

Vaše ime znači lavica, jaka i gorda, borbena kao lav. Koliko je vaš karakter takav, a kakav je senzibilitet? Čini se jako ranjiv i suptilan?

Potpuno ste u pravu. I horoskopski sam lavica, tako da imam puno karakteristika lava kao što su toplina, srčanost i odanost, borim se za one koje volim, mrzim nepravdu i licemerje i kada me neko zezne više nije deo mog života, nikada. S druge strane, imam jako razvijen unutrašnji glas, šesto čulo kojim se vodim i jako osećam ljude i svet oko sebe. Empatične sam, sanjive i ranjive naravi.

foto: Aleksandar Letić

Kada osmeh zamene suze, kako se nosite sa takvim periodima u životu?

Plačem do iznemoglosti, ali srećom, to ne traje dugo. Onda se slatko nasmejem. Kao posle kiše, brzo mi dođe sunce.

Stiče se utisak da vam je ponekad samoća važna, da imate crtu buntovnika, nekoga ko duboko oseća i ko mora da proživi sve što mu se događa. Koliko vas to oslikava i definiše?

Apsolutno me oslikava u svakom pogledu, što možda i nije najbolje. Mislim da mi do sada niko nije napravio takvu analizu karaktera kao vi. Kao da me znate.

U čemu ste loši i pokušavate to da korigujete?

Da budem blaža prema sebi, a oštrija prema drugima kada je potrebno. Ali, vuk ćud ne menja nikada, pa tako verovatno ni ja neću uspeti u svom naumu.

Foto Aleksandar Letić

Popularnost vam nije prioritet. Kako postavljate granice?

Bitna mi je publika i njeno mišljenje, ne popularnost. Nazvala bih to pokušajem balansiranja u sivoj zoni. Granica ima sve manje, puno toga se promenilo, danas su tu društvene mreže gde se privatnost gubi sve više. Trudim se da zadržim neki zdrav odnos prema tome, u smislu da koliko mogu svoj privatni život čuvam za sebe, da ne objavljujem baš sve i svašta na društvenim mrežama i ne previše o privatnom životu, ali i razumem da taj deo ljude zanima i prirodno je da nekada želimo da podelimo neke srećne i lepe trenutke. Međutim, kada to prelazi u narcisoidnost one vrste da se deli baš sve, to me ne zanima. Pokušavam da budem pristojna u tom pogledu, otvorena sam u intervjuima, ali treba neki deo ostaviti za sebe i dozirati, jer je lažno i malo licemerno da se kao javna ličnost potpuno ogradite od bilo kakve vrste komunikacije sa publikom.

Šta čini vašu stvarnost daleko od svega što podrazumeva karijera glumice?

Moj muž, naše porodice i prijatelji, putovanja, druženja, kuvanje, svakodnevnica koja nikada nije svakodnevna i koja ima svoje čari. Volim naš život!

Živite u Americi. Da li je to „američki san“ ili samo san obične žene, odlične glumice koja je odlučila da bude srećna, pa, s toga, uvek imate osmeh na licu?

Nikada me nije određivalo to što sam glumica, nego kakav sam čovek. Za “američki san” nisam dovoljno ambiciozna i karijerista, za naše prostore je to manje bitno, ali mislim da mogu da budem zadovoljna jer sam do sada zaista imala sreće u ovom poslu. Sad mi treba malo te magične prašine ovde. Amerika nije obećana zemlja, nudi mnogo, ali i uzima. To je zemlja novca i biznisa, i nije lako što se tiče glumačkog posla i glumaca sa naših prostora koji ovde dođu da grade karijeru. Valjda sam odabrala Ameriku s razlogom, videćemo.

Čime merite uspeh, a čime sreću i kakav je trenutni rezultat?

Više ga ničim ne merim jer uspeh, zapravo, ne možete u potpunosti izmeriti zato što nije konstantan, nije održiv. Zavisi kako neko nešto vidi ili procenjuje i to je sve vrlo promenljivo. Jedan dan jeste, sutra niste. Što se sreće tiče, uspeha bez sreće nema. U našem poslu uvek postoje amplitude, samo zavisi kako se nosite sa njima u raznim fazama. Kako je neko jednom rekao: “Sreća je stav, ne stanje.”

Šta je cilj, težnja, san u budućnosti? Kakva uloga, kakav život, kakva Leona?

Imam velike snove, ali sam postala opuštena po tom pitanju. Do sada su mi se snovi često ostvarivali, samo ne baš onda kada sam ja to htela, nego kad sam postala spremna za njih. Imam još neispunjenih želja. Od nekih uopštenih, vidim se u Evropi za deset godina, volela bih da uradim neku lepu ulogu u nekom evropskom filmu, da imam veliku porodicu, da predajem, da starim uživajući, i želela bih da napravim nešto korisno za društvo.