Hrvatska glumica Jelena Veljača za "Jutranji list" iznela je svoje mišljenje o trenutno najvećoj drami na kraljevskom dvoru u Britaniji - odlasku Megan i Hari iz porodice.

Njen tekst prenosimo u celosti.

"Deo sveta misli da je trebao da ostane u zadatim vrednostima, deo aplaudira naoko drskom odbacivanju privilegije. Megan Markl svakako je zanimljiv fenomen. Rastavljena glumica kojoj je majka afroameričkog porekla, dete iz jednoroditeljske porodice, odgajana u Los Anđelesu, zaljubljuje se na slepom sastanku u princa koji važi za divljeg brata od dvojice iz nesretnog braka Čarlsa i Dajane Kraljice Srca (narod uvek lakše voli nesrećnu princezu), za budalu koja u bezumlju privilegije ne razume da on prvi ne bi smeo za maskenbal da obuče nacističku uniformu, za blesavog tipa smanjenih intelektualnih kapaciteta ali dobrog, Dajaninog srca, koji je vatren u duši kao što je vatrena i boja njegove kose.

Taj lik koji su stvorili što britanski što strani popkulturalni mediji u večnoj gladi za bilo kakvim "džank fudom" koji mogu prodati svojim navučenim čitateljima, Hari je, činilo se, nosio gotovo nehajno, bez velikog uzrujavanja. Veze su mu bile burne i pune prekida, a uvek je voleo neke žene koje su odavale blagi prezir prema establišmentu iz kojeg on dolazi. No činilo se kao da je neukrotiv, kao da se nikada neće vezati. Sve dok nije došla Megan.

Već je u samom startu postalo jasno da je jaka žena sa poreklom kakvo Hari ne može ni zamisliti - jer ako su mu i pričali grozne priče o onima koji nemaju, koji su siromašni, koji umiru u mukama od gladi i razornih epidemija - nisu mu, sigurno, pričali o običnom. A Megan je jedna od milion, samo mrvicu lepša, upornija, pametnija, talentovanija i srećnija, jedna od milion ženske dece ostavljene da žive sama sa samosvesnom majkom. Jedna od milion, samo u Los Anđelesu, koje sanjaju o glumačkoj karijeri. Postoji urbana legenda čija je istinitost čak i potvrđena da je još kao malo dete pisala proizvođaču deterdženta za suđe kako nije u redu da reklame podstiču ideju kako žene moraju same da rade kućne poslove.

Zanimljivo je kako, iako taj slučaj mnogo govori o njenom nasleđenom identitetu, današnji mediji koji izveštavaju o kraljevskoj porodici gotovo ne spominju kako je već tada, kao samosvesna devojčica iz rastavljenog interrasnog braka, imala autentičnu potrebu za feminističkom misli. Umesto toga, nazivaju je 'ženom koja se udala u kraljevskoj porodici' (pretpostavljajući tako da je udaja za princa ultimativna želja svake žene), 'ženom koja je rastavila braću', 'ženom koja je razjedinila monarhiju', 'ženom koja je naterala princa Harija da odbije platu za to što je princ'.

U redu, ovo poslednje je zaista, čini se, istina, iako je sam glagol “naterati” vrlo okrutan prema samom Hariju jer u sebi sadrži pretpostavku da je on takav da bi, da nema njegove drske jedre žene, bio sasvim ok sa tim da prima platu za to što živi u palati i hoda od humanitarne organizacije do humanitarne organizacije. I bi, verovatno. Zašto? Jer je to, pak, njemu nasleđeno, a ne zato što je zao ili blentav. Jednostavno, rodio se u porodici gde je establišment iznad emocija, a tradicija se doživljava kao iskaz brige za strukturu koja ljudima u Britaniji daje osećaj sigurnosti. Znate ono, kao što mala deca trebaju u isto vreme da idu da spavaju i da znaju da će tata stvarno doći kad kaže da će doći.

Ali Megan, čiji tata, kako možemo pretpostaviti iz njegovih bizarnih i vrlo neugodnih medijskih ispada, nije dolazio uvek kad bi rekao da će doći, zna dobro da je nedostatak strukture, koliko god opasan, često i oslobađajući. Naime, i bez nje, možemo da odaberemo da budemo dobri ljudi čije postojanje ima neki viši smisao. Koliko god bih ja volela da je tajna velikog raskida sa krunom upravo ta njena želja da živi, jednostavno, onako kako se njoj ili njima živi, verovatno su razlozi višeslojni i ima mnogo toga i u pritisku na privatni život koji je, iako deluje čudno onima koji to nisu probali, nepodnošljiv na duge staze. Megan je od samog početka crna ovca (neumesna šala nije namerna) kraljevske porodice. Sećam se kako su svi čekali hoće li Megan dobro oda odradi svoj prvi javni poklon kraljici, kao da su poludeli. Žena koja se poklanja baki svog muža, u redu, svaka čast monarhiji, ali kako smo i taj zabavni ritual, ostatak iz nekih prošlih vremena koji, kao i sve ostale, negujemo jer volimo da se prisetimo odakle smo došli, uspeli da pretvorimo u nešto traumatično?

Na tren sam u tim prvim trenucima njenog javnog postojanja kao grofice od Saseksa ulovila Meganinu slabost: na kojem je prozoru mahala, kakvu je tijaru nosila, hoće li joj kraljica pozajmiti onu koju baš ona želi ili neku drugu, zašto je stajala iza Harija, kako će i kada roditi i da li je to što ima stomak nakon porođaja odobrila policija za "kuloću" ili nije. Megan, koja je pre toga prošla nekoliko sezona snimanja serije i život na setu usred Kanade, delovala je nesretno i pogubljeno, kao Alisa u Zemlji Čuda. Žena koja je pre toga mamurluk rešavala jogom i kuvala za prijatelje, pa pre nego što su smeli da probaju gvakamole stavljala fotku na Instagram, odjednom se našla u videoigrici u kojoj se svi skupa pravimo da je neopisivo važno hoće li je suprug uhvatit za ruku ili ona njega ispod ruke ili će zauvek biti dostojanstveni kao Kejt i Vilijam koji se nikad ne dodiruju u javnosti. Gledala sam u njene prozirne čarape u salonkama, sve po pravilima, i mislila: ženo, zaboga, dizala si se u nedoba i pila kafu sa seta, čemu sada taj tanjir na glavi?

Potpuno je normalno da je žena 'pukla' i rekla mužu da se spakuje i odvede je negde gde može u trenerci da doji svog sina. Postoji na internetu neka okrutna šala na račun balkanskih žena koje ne mogu svoje frajere da nateraju da dođu kući na vreme iz kafane, a gle što Megan može - da natera svog princa da dâ otkaz kraljici. Ima nešto istine u tome, iako ne bismo smeli da podržavamo patrijarhalnu ideju kako žena nagovara, a muškarac popušta, jer Megan je ono što je Hari odabrao na tom prvom sastanku, gde je sigurno sama naručila vino, rekla konobaru što želi da jede i hrabro zagrizla, zamišljam, u opasnu školjku koju kraljica zabranjuje u palatama. Dobro se oženio, reklo bi se, odnosno tačno onako kako je, verovatno, hteo.

Simbolika poruke u kojoj Megan i Hari odbijaju da budu plaćeni za to što su članovi kraljevske porodice i odlučuju da rade za svoju egzistenciju je, takođe, duboko feministička i mnogo važnija od toga hoće li sada Megan smeti da pozajmi tijaru. Naime, Megan, briljantnog uma od vremena kad je imala jedanaest godina, odbija da bude svedena na kraljevsku maternicu i prozirne najlonke, što ne bi trebalo da bude revolucija. Ali ono što bi moglo biti jeste njena promena monarhije kakvu poznajemo i koja opstaje jer nam u narativu o Evropi očigledno i dalje treba. Žene koje vole kako žele, kada žele i koga žele, koje rađaju kako žele i koje vaspitavaju svoju decu kako žele, odgajaju, da, i svoje muževe tako da im govore: moraš da radiš za pare, dragi, a privilegiju moraš koristiti kao poruku slobode, a ne zatočeništva. Može li da prevaspita monarhiju i monarhiste? Sasvim sigurno može, pitanje je želi li"