Velja Pavlović: Ja sam nekakav gradski monah

NOVI ciklus „Duhovnika“ otvara svoje stranice na Studiju B ove subote. Sniman je u manastirima Valjevske eparhije, u okolini Atine i na Meteorima, a autor Velja Pavlović ističe da je koštao „ispod granice jeftinog“, što podrazumeva da on i snimatelj odu na teren i pribeleže što više materijala. U ovom cugu neće biti više od 10 epizoda.

- „Duhovnici“ bi se sa lakoćom snimali kad bi postojao dugoročniji plan. Mogli bismo da na teren idemo leti, kada imamo najmanje posla, i da snimamo od juna do septembra. Ovako je manje epizoda, jer ne želimo da propustimo velike praznike - Božić i Uskrs. Ne znam šta će biti na „jačim“ televizijama za Božić, ali mogu da se kladim da će da pošalju nekog dedu i unuka u šumu da seku badnjak i tako prave budale i od sebe i od gledalaca. Odavno sam shvatio da je program STB gotovo bez konkurencije za Božić i Uskrs.

* U prvoj emisiji videćemo mati Irinu Đorđić iz manastira Grabovac. Izgleda da imate mnogo sličnosti, zar ne?

- Ni ona ni ja nismo diplomirali matematiku, ali smo je studirali. Moje društvo je igralo karte, fudbal, svirali smo gitare, ali se i takmičili ko je bolji matematičar. Matematika je mnogo povezana s duhovnošću, apstraktnim umetnostima. Razumem mati Irinu koja je našla zajedničku tačku između matematike i teologije.

* I u „Nivou 23“ nenametljivo postavljate pitanja, ne nastojite da ispadnete pametniji od sagovornika?

- U Studiju B sam dugo bio jedini diplomirani novinar, ali većinu stvari o poslu shvatio sam kasnije. Između ostalog, smatrao sam da treba da učim psihologiju. Ja sam po ceo dan u Studiju B, ali neko ko dođe sa strane može da oseti jezu, pa morate pažljivo da mu pristupite. To pogotovo važi za ljude iz kulture. Osetljivi su. Zbog toga je ono moje mucanje kad postavljam pitanja na neki način namerno.

* Stvarno?!

- Mogu ja i bolje da govorim, ali kad vidim da sagovornik ne demonstrira apsolutnu sigurnost, onda to primenjujem, da mu bude lakše. Na televiziji je početak razgovora najvažniji.

* Da li je bilo sagovornika koji su se opirali dolasku u emisiju, iz straha da neće biti dovoljno zanimljivi, pametni?

- Bilo ih je, ali zrele ličnosti to brzo potisnu. Sasvim je normalno ispasti i budala, jer nije ovo jedini trenutak mog života. Sve se računa. Važno je da pokušaš da plasiraš ideju, objasniš sebe, pronađeš saveznika za ono što hoćeš da uradiš. Nikad neću zaboraviti intervju sa akademikom Nikolom Miloševićem. Nije bilo boljeg govornika od njega. Kada sam kao novinar početnik završio intervju sa njim, rekao sam: „Jao, bio sam preplašen, a lepo je prošlo“. Pitao me je od čega sam se uplašio. „Pa, od vašeg ugleda“. A onda sam čuo: „Da znaš koliko se i ja plašim svog ugleda“.

* Da li ste strepeli hoće li se posle smene rukovodstva naći mesta za vaše emisije na STB?

- Nikada ni u šta nisam baš siguran, ali verujem da to što radim valja i da treba da ide. Teško je razmišljati o tome šta će biti, kao da li će avion u kom sedite stići do Londona ili se srušiti. Funkcionišem tako što ustanem ujutru, shvatim da se približava Božić i da bi trebalo napraviti lepe emisije.

* Vaša emisija je „hrana za glavu“. Čime se vi „hranite“?

- Zelenišem, povrćem (smeh). Trenutno postim. U ovom modernom dobu mnogo vremena provodim na internetu, gledam filmove, slušam muziku i spavam okružen knjigama. Gotovo da ne idem u pozorište, jer sada najveći glumci reklamiraju čips ili se guraju da uđu u neku tupavu seriju, a oni mlađi teatar koriste kao odskočnu dasku - za reklamu za čips (smeh). Ni izložbe mi više ne prijaju.

* Zašto? Barem tu nema čipsa?

- Svi dođu navodno da vide izložbu, a u stvari žele da budu viđeni. Posle ti treba vremena da povratiš svoje energetsko polje na tačku ravnoteže. Sada mi više prija odlazak u moju vikendicu, gde gajim cveće, šišam travu, brinem o drveću, farbam ogradu, hranim ptice...

* Da li je to možda posledica rada na „Duhovnicima“?

- Meni su duhovnici svi veliki umetnici, pisci, jer moraju da se posvete poslu kao monah molitvi kako bi napravili nešto posebno. I skromni su. Čak sam imao emisiju „Nezaštićeni svedok“, koju je ukinuo Timofejev. Bavila se tim gradskim monasima, ljudima koji za svoju ideju žive van sveta, a usred Beograda. Možda sam vam simpatičan, ali i ja sam neka vrsta gradskog monaha, mada većina ljudi ne vidi to kao nešto simpatično. Rekao bih da je ta većina na splavovima (smeh).

* Kada budete sumirali ovu godinu, reći ćete..?

- Bilo je mnogo dobre, nove muzike, video sam nekoliko dobrih filmova, rekao bih i da je moglo bolje i da nisam ispunio svoja očekivanja. Hteo sam da uradim više „Duhovnika“, da emisija „Nivo 23“ tokom Sajma knjiga ide svakoga dana...

* Nosite „lenonke“. Gde su vam one crvene, „fensi“ naočare?

- Memorija me ponekad izda. Ali, kad u kući imaš deset naočara, kao što ih ja imam, onda ujutru uvek nađeš jedne.