NEMAM VIŠE, A SRCE MI SE CEPA: Vidosava Jovanović hrabro trpi nemaštinu da bi školovala tri unuke

J. STOJKOVIĆ

09. 10. 2020. u 15:00

НЕМАМ ВИШЕ, А СРЦЕ МИ СЕ ЦЕПА: Видосава Јовановић храбро трпи немаштину да би школовала три унуке

Foto: J.Stojković

KUĆICA sa dva sobička u selu Vlase kod Vranja, spas je za baku Vidosavu Vidu Jovanović (71).

Tu se preselila iz planinskog, vranjskog sela Trstena, smeštenog uz administrativnu liniju sa Kosovom i Metohijom, da njene unuke svakodnevno, do škole i nazad, ne bi pešačile više od dvanaest kilometara svakodnevno.

Plaćaju kiriju simboličnih 1.500 dinara mesečno, ali u kući nema ni vode ni struje. Ona je zapravo samo kakvo-takvo rešenje da Milena (13), Maja (12) i Milica (9) nisu na ulici.

Vredna baka Vida vadi vodu iz bunara i kroz suze priča kako ju je život naterao da i pod starost bude devojčicama sve - majka, otac, baka.

- Umesim im hleb, spremim im da jedu, pošaljem ih u školu - priča nam baka Vida. - Dok se one vrate spremim im nešto za ručak... Šta ima u kući od toga pravim... Nemam više, a srce mi se cepa...

Roditelji baka Vidine tri unuke i njihov jednogodišnji brat Milorad, žive u Trsteni. Zimi je čak i za starije, iskusne gorštake, gotovo nemoguće da iz ovog sela "siđu u civilizaciju", a kamoli za tri nejake devojčice.

Foto: J.Stojković

- Sin i snaja su započeli da grade kuću u selu, ali je nikada nisu završili - govori nam baka Vida. - Ne radi sin. Ne radi ni snaja. A, njeno zdravlje nije baš najbolje. I, šta ću, kako ću, "siđem" sa ovom decom u Vlase, da im olakšam. Najpre njima, a zatim i mom sinu.

Ova porodica koja živi na dve adrese u gotovo nemogućim uslovima za život, jedva sastavlja kraj s krajem. Jedini izvori prihoda su im dečji dodatak i socijalna pomoć, a nisu ih zaboravili ni dobri ljudi.

- Donesu...ljudi - uz dubok, težak uzdah, krijući suze da unuke ne primete njenu muku, nastavlja baka Vida. - Donesu garderobu za devojčice, ponekad hranu... One se mnogo raduju, pa meni malo bude lakše... Ali, nije to život kad od drugog čekaš...

Kući se iz škole prva vratila najmlađa unuka Milica. Ne poznaje nas, pa se umiljato savija oko bake i beskrajno plavim okicama ispituje nas pogledom.

Foto: J.Stojković

U međuvremenu, iz škole se vraćaju i Milena i Maja. Obe, najpre zbunjene iznenadnim gostima, polako se otvaraju.

Pričaju kako im nedostaje mali brat, kako bi volele da su češće sa mamom i tatom, ali mudro zaključuju da škola mora da se uči kako se u budućnosti ne bi mučile, već da bi mogle da nađu bolji posao.

- Bolje nam je i lepše u našoj Trsteni - tvrdi Maja. - Ali škola nam je daleko, pa moramo da budemo ovde u Vlasu. I jedva čekamo vikend da tata dođe po nas.

Miluje ih po kosi baka Vidosava i kaže:

- Imam šećer, a i zdravlje me polako izdaje. Ali, boriću se, kako znam i umem, da još malo poživim. Samo toliko koliko je dovoljno da pomognem svom sinu da decu izvede na pravi put.

Foto: J.Stojković

VOJSKA POMOGLA

O OVOJ porodici najviše je brinula Vojska Srbije. Zahvaljujući generalu Milosavu Simoviću u najudaljenijem kraju Trstene stizala je pomoć u hrani i drugim potrepštinama za ovu porodicu. Pomagale su i razne humanitarne organizacije kao i "Poljanički vukovi", bajkeri iz Vranja.

NAOČARE ZA SUNCE

DOK starica priča i krije suze da unuke ne primete njenu muku, najmlađa Milica se ne odvaja od nje. Ranije se vratila iz škole i čeka da i starije sestre dođu.

Pitamo je šta bi najviše volela da ima, a ona odgovara:

- Naočare za sunce.

Foto: J.Stojković

J. STOJKOVIĆ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Majka

09.10.2020. 16:17

Ne razumem cemu objavljivanje ovakvog tipa "vesti" bez dodatnih informacija o tome kako pomoci porodici. Da se rastuzujemo nikakva korist! Dajte organizujte nekakvu akciju i omogucite nam da reagujemo na ovako nesto. Pozdrav