VUČELIĆ: DPS-u i satelitima valja samo Srbija koja bi priznala Kosovo i Metohiju, odrekla se brige za Srbe van Srbije i udarala na SPC

GLAVNI i odgovorni urednik „Večernjih Novosti“, Milorad Vučelić u intervju BORBI dao je svoj sud o odnosima između Srbije i Crne Gore, antisrpskom delovanju poraženih političkih snaga predvođenih DPS-om, sukobom u Ukrajini i raspadom bivše Jugoslavije.

Milorad Vučelić, Foto D. Milovanović

Govoreći o sinhronizovanim napadima na Srbiju i njenog predsednika Aleksandra Vučića iz regiona i u koje je uključena delimično i Podgorica preko poražene političke garniture predvođene DPS-om, Vučelić je ocenio da poraženi deo političke scene Crne Gore i danas misli da je njihov politički neuspjeh to što nisu satrli SPC i diskriminaciju Srba u Crna Gori sproveli do kraja. Kako dodaje, DPS i njegovi saborci još uvek nisu izgubili nadu da bi se na takvoj  antisrpskoj „platformi“ mogli povratiti vlast.

Ističe da montenegrinskom delu Crne Gore na čelu sa DPS-om nisu bili po „meri“ ni Milošević, ni Koštunica, ni Tadić, ni Nikolić, pa što bi bio i Aleksandar Vučić  za čije vladavine su Srbi u Crnoj Gori konačno izašli iz političkog geta i postali dio vlasti. DPS-u i satelitima bi, tvrdi Vučelić, valjala samo Srbija koja bi priznala Kosovo i Metohiju, odrekla se brige za Srbe van Srbije i satirala SPC.

Vučelić koji je 90-ih godina bio visoki funkcioner vladajućeg SPS-a osvrnuo se i na period raspada velike Jugoslavije. On je naglasio da se na čak i na suđenju u Haškom tribunalu dokazalo da bivši lider i osnivač SPS-a i predsednik SRJ Slobodan Milošević nije imao kontrolu nad JNA koja nije bila dorasla istorijskom zadatku da odbrani legalnu i legitimnu državu po imenu Jugoslavija.

Komentarišući situaciju na ukrajinskom frontu Vučelić je kazao da je danas svima u svetu jasno kakav će biti ishod rata Ukrajine i NATO pakta protiv Rusije.

„Postoje još samo neke nedoumice oko završnih varijanti i vremena okončanja“ , naveo je Vučelić.

BORBA: Protiv predsednika Srbije i zvaničnog Beograda u toku je medijski rat koji se vodi iz Sarajeva, Prištine i na koji se nadovezali  NVO i političari bliski DPS-u. Šta je cilj te akcije i kako gledate na učešće ovog poraženog dela političke scene u Crnoj Gori?

Vučelić: Poraženi deo političke scene Crne Gore, kako vi osnovano kažete, je kada je ostao bez vlasti ostao je i bez ikakvog političkog programa, ideje ili ideologije koje očigledno nije ni imao. Vlastoljublje je i održanje na vlasti u Crnoj Gori bilo njihova jedina ideologija. Ostavši bez vlasti morali su posegnuti za nečim „programskim“ da bi naizgled postali programska opozicija i pokazati kakvu takvu politiku. Ali, po svemu sudeći, ostali su samo bivša vlast.

Ranija diskriminacija Srba u Crnoj Gori odvijala se podrazumevajući višedecenijski u tišini, i bez posebne potrebe da se kao takva zvanično deklariše. Sada se javno obznanjivanje u vidu političkog programa to moralo učiniti. Posle pada s vlasti i u odsustvu bilo kakve ideološke i programske ideje posegli su za nekakvim komitizmom, lažnim antifašizmom, otvorenom srbofobijom i sada na Zapadu opštepoželjnom rusofobijom. I nastavkom borbe protiv Srpske pravoslavne crkve. Očigledno da nikakvu pouku nisu izvukli iz svog potpunog debakla iz vremena veličanstvenih Litija.

To su političke snage koje i ne pomišljaju da razmotre sopstvenu odgovornost za lošu vladavinu i neuspeh na izborima. Ta vrsta politike, ako je uopšte to politika, uvek misli da nije uspela zbog toga što do kraja nije sprovela svoje naume i što u potpunosti nije satrla svoje protivnike. Oni ne zastaju ni na trenutak da razmisle da li su negde pogrešili i da li im je put kojim su išli pogrešan i da li je trebalo nešto menjati. Naprotiv. Oni i danas misle da je njihov politički neuspeh što nisu satrli SPC i diskriminaciju Srba u Crna Gori sproveli do kraja. I nadaju se da bi na takvoj „platformi“ mogli povratiti vlast.

Traže krivca u Srbiji i Aleksandru Vučiću. Već decenijama nastupaju na isti prevarantski i lažljivi način: obespravljujemo mi Srbe u Crnoj Gori i Mitropoliju ali volimo mi Srbiju i Srbe van Crne Gore, ali ne volimo Miloševića, volimo Srbiju ali ne volimo Koštunicu i Tadića, volimo Srbiju ali ne volimo Tomu Nikolića, a mnogo volimo Srbiju ali baš, baš ne volimo Aleksandra Vučića. A najviše bi voleli Srbiju kada bi priznala Kosovo i Metohiju, odrekla se brige za Srbe van Srbije i satirala SPC. Trpeli bismo i nekako podnosili Srbe u Crnoj Gori samo da nema Srbije. Nemamo ništa protiv Srba u BiH ali ne volimo Republiku Srpsku i Milorada Dodika. I ne poštujemo i ne volimo Dejtonski sporazum. Volimo Srbiju ali ne volimo devedeset odsto njenih istoričara, književnika i intelektualaca uopšte, koji su mahom iz Crne Gore.

Teško je takvoj ljubavi izaći u susret. I previše je očito da je u stvari reč o netrpeljivosti pa čak i aktivnoj mržnji. Ali ovom prilikom nemamo dovoljno prostora da se pozabavimo šire i nekim dubljim za montenegrine najvažnijim identiteskim pitanjima i problemima koja na divan način, primera radi, podstiče pametna mladalačka publikacija „Mi znamo ko smo“ izašla u Podgorici u izdanju „Obodskog slova“.

Medijski napadi na Beograd i Srbiju te na njenog predsednika možda bi tražili neko posebno tumačenje da gotovo uvek nisu u sinhronizaciji na liniji Priština, Sarajevo, Zagreb, Podgorica. Fino društvance. S kim si onakav si, kaže naš narod.

BORBA: Nedavno je ministar odbrane Crne Gore Dragan Krapović izjavio na jednom atlantskom panelu da potpuna integracija regiona u NATO jedini garant stalne stabilnosti na Balkanu. Da li je ova izjava grubo mešanje u unutrašnje odnose Srbije i BiH koje ne planiraju pristupanje NATO, kršenje međunarodnog prava kada se radi o tzv. Kosovu (koje po povelji UN-a ne može da pristupa nijednoj organizaciji),  te kako ocenjujete to što pomenuta izjava dolazi od sina nekadašnjeg saveznog ministra odbrane iz redova SNP-a Slobodana Krapovića?

Vučelić: U Crnoj Gori postoji poslovica koja kaže: „Ne rađa otac sina nego sin oca“. Izabraće oni koji žive danas i koji će živeti sutra odgovor na pitanje ko je koga rodio i ko je koga obrukao ili proslavio.

BORBA: Mogu li odnosi Srbije i Crne Gore nakon svih promena u Podgorici biti normalizovani u onoj meri koja bi u potpunosti zadovoljila potrebe građana i privrede, te kako gledate na optužbe crnogorske opozicije da Vučić želi da pokori Crnu Goru? Da li proces izgradnje najboljih mogućih odnosa između Beograda i Podgorica mogu minirati inostrani akteri, koji i iz kog razloga?

Vučelić: Ima nešto odista megalomanski samoljubivo u montenegrinskom ponašanju i razmišljanju. Kada ih slušamo mogli bi doći do osnovanog zaključka da od Vladivostoka do Pirota, od Moskve do Beograda, od Kazanja do Subotice, od Petrograda do Jagodine niko drugi ništa ne misli nego kako da potčini i porobi Crnu Goru ili joj učini neko zlo. Tobože nema Velike Rusije i Velike Srbije ako se ne ugrozi crnogorska državnost!

U tim gradovima i državama o Crnoj Gori velika većina ne misli baš ništa ili retko misli. Zabavili su se svi o svom jadu. Ali većina onih koji u Beogradu o svemu tome razmišljaju misle dobro Crnoj Gori kao što i treba lepo i dobro misliti i osećati prema braći a pogotovo prema rođenoj braći. Nema, inače, u Crnoj Gori previše onih koji mrze Srbe i Srbiju. Problem je u tome da su bili a i još uvek jesu previše dobro poslovno, politički i javno raspoređeni.

BORBA: Kako biste ocenili trunutno političko stanje u Crnoj Gori nakon konstituisanja treće postdepesovske vlade?

Vučelić: Ne posmatram naročito pažljivo političke procese u Crnoj Gori. Previše je svakodnevnih „incidentnih“ i incidentskih događaja koji ne dopuštaju neko značajnije analitičko bavljenje političkom situacijom. Takva previranja su vjerovatno potpuno logična posle tridesetogodišnje vladavine jedne stranke i jednog toliko dominantnog lidera. Kroz dugi period novi političari, da malo opustim razgovor, nisu baš imali priliku da se mnogo vježbaju u političkom odlučivanju. Takođe sem u dva ili tri slučaja ne poznajem vaše, a mogu reći ni naše, nove političare.

Naravno, smatram izuzetno važnim što je sa SPC potpisan Temeljni ugovor. I smatram bitnim izbor Andrije Mandića za predsednika Narodne skupštine i u neposrednom ličnom i u simbolički ohrabrujućem značenju.

BORBA: Bili ste sudionik i svedok tih nesrećnih 90-ih godina. Kako biste opisali političku metamorfozu Mila Đukanovića i kako je do iste došlo? Kakav je bio odnos Mila Đukanovića i Slobodana Miloševića i kako gledate na tezu koja se često plasira – da je Milošević naterao Đukanovića da vodi ratove na početkom 90-ih? Da li u poslednje vreme svedočimo realizaciji onih reči koje na primopredaji vlasti 2000. izgovorio Slobodan Milošević?

Vučelić: Nije bilo nikakve potrebe da tada bilo ko koga nagovara ili tera. Ne treba da zaboravimo da se tada branila legalna i legitimna država koja se zvala Jugoslavija. To je neuspešno činila regularna JNA i svi oni koji su po zakonima te države mobilisani. Zato nije dobro, duboko sam uveren u to, govoriti o devedesetim kao nekom zajedničkom zločinačkom poduhvatu u kome je trebalo bilo koga naterivati da vrši svoju dužnost.

Pojedinačna krivična đela su nešto sasvim drugo i pretpostavljam da nisu smisao Vašeg pitanja. Mislim da ne treba zbog kompromitacije jednog lidera drugim nasesti na

Danas je, na žalost jasno da ni Milošević, pa još mnogo manje Đukanović, tada nisu komandovali JNA. To se, kada je reč o Miloševiću, potvrdilo čak i na suđenju u Haškom tribunalu. JNA su pravili vrhovni komandanti bili oni izvan Jugoslavije i oni unutar nje koji su želeli raspad države i krvavi građanski rat. JNA je morala da mnogo efikasnije i bolje brani državu i da svakako spreči građanski rat i da odmah razoruža sve paravojne formacije na njenoj teritoriji.

Đukanović je nakon toga radikalno promenio svoju političku orijentaciju. Ona je jednostavno toliko „pozelenela“ da je u poslednjim godinama sve manje podsećala na nekadašnje „zelenaštvo“, a sve više ličila na neko novo „Zelenilo“.

Nešto što Zeleno svakako jeste ali nije reč samo o boji, ako se dobro razumemo. Što se realizacije reči i predviđanja koje je izgovorio Slobodan Milošević 2000. godine one se u svojim opakim namjerama realizuju ali u poslednjoj deceniji uz veliki i značajan i znatno organizovaniji otpor Srbije i nepokorenog srpskog naroda. I uz veliku ulogu Srpske pravoslavne crkve. I međunarodna situacija zbog rata u Ukrajini bitno se mijenja te se tako stvaraju presudni uslovi da ta borba bude uspešna.

BORBA: Mnogi Vam lepe etikete da ste Putinov propagandista, kako gledate na to? Kako vidite epilog sukoba u Ukrajini i kako će isti odraziti na svet, Evropu i naš region?

Vučelić: Prevelika je borba za istinu i suštinsku promenu u svetu koju vodi Vladimira Vladimiroviča Putina da bi mu bilo ko pa i ja bili potrebni kao propagandisti. Propagandista ima i tušta i ima među njegovim moćnim neprijateljima. Tamo su itekako potrebni.

Novinar pa i svaki javni intelektualac treba da služi istini. A pogotovo onda kada je borba za istina potpuno u skladu sa interesima svog naroda. Danas je svima u svetu, hteli to da priznaju ili ne, jasno kakav je ishod rata Ukrajine i NATO pakta protiv Rusije i Putina. Postoje još samo neke nedoumice oko završnih varijanti i vremena okončanja.

Ta istina je svakome ko odgovorno misli morala biti poznata. Meni je u osnovi bila poodavno poznata i to zahvaljujući pomnom i pažljivim praćenjem istorijske situacije. I

I na kraju, da sam juče nasedao na zapadne propandne laži i na bezbrojne paradne svakodnevne javne nastupe Zelenskog sve sa onim zelenim benkicama i tesnim majičicama, a posle višedecenijskog aktivnog iskustva u Srbiji, morao bih po sebe izvući krupne poražavajuće zaključke. Sve te užasne zapadne lagarije istutnjale su po nama i meni i proizveli po nas strašne posledice. Ovde su Bogu hvala, ovi moćni umišljeni gospodari sveta i okultni oligarsi, naišli na velikog i moćnog protivnika i sada smo u prilici da vidimo kako im se lome zubi.

(Borba.me)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije