I epidemija ima smisao, samo ga treba otkriti: Vaskršnja poruka mitropolita Amfilohija

Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije uputio je Vaskršnju poruku vernicima:

Ovih svetih dana, braćo i večna sabraćo, proslavljajući Hrista Bogočoveka, Raspetoga i Vaskrsloga, pevamo pesmu vere, nade i ljubavi: „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i svima u grobovima večni život darova!” Po apostolu naroda Pavlu, „vera je osnova svega čemu se nadamo, provera nevidljivih stvari”.

I zaista, sva istorija čovečanstva, čoveka kao razumnog bića, i svo ljudsko iskustvo i nauka potvrđuju da su postojale i postoje samo dve vrste ljudi: oni koji vjeruju u Boga i time u večni život i večni smisao čoveka i sveta, i oni koji veruju u smrt i time u ništavilo sveta i čoveka, konačni besmisao svega postojećeg. Sva ljudska čežnja za Bogom, i time za večnim smislom svega postojećeg, vera u Boga, zadobila je svoju punoću i savršenstvo u ličnosti Raspetog „za život sveta” i Vaskrslog iz mrtvih Hrista Bogočoveka. On, „kroz koga je sve postalo što postoji” (Jn. 1, 3), koji je „prvi i poslednji, početak i kraj” – punoća svega, „svojom smrću smrt uništava”, otkriva se i daruje kao „Hleb živi koji siđe sa neba, ako ko jede od ovoga Hleba živeće vaviek” (Jn. 6, 51). On je jedini zemnorodni koji je kao Jedinorodni Sin Božiji rekao za sebe: „Ja sam Put, Istina i Život” (Jn. 14,7); „Ja sam Svetlost svetu, ko ide za mnom neće hoditi po tami” (Jn. 8, 12).

Uostalom, sve što postoji, i način na koji postoji, u znaku je raspeća i umiranja, a u isto vreme – u znaku rađanja i vaskrsavanja. Ta tajna bića i čoveka zadobija upravo svoju odgonetku i smisao u raspeću i Vaskrsenju Hristovom. To Bog Otac odgovara darivanjem Sina svoga kao večne Ljubavi na svečovečansku i svekosmičku čežnju i vapaje. Već je Premudri Solomon predukazao na tu istinu rečima: „jer Bog stvori čoveka za netruležnost i sazda ga slikom sopstvene večnosti” (Prem. Sol. 2, 23).

Ništa manje mudri Petar II Lovćenski Tajnovidac kaže: „Krst nositi nama je suđeno” i dodaje: „Vaskrsenja ne biva bez smrti”. Zajednica sa Bogom, kao život večni biva preko Hristovog Krsta i Raspeća.

Čoveku ostaje da bira između vere u ”uništenje smrti smrću”, i vere u smrt kao jedine konačne stvarnosti sveta i čoveka.

Crkva Hristova već 2000 godina svedoči ovu prvu eru. Borba protiv te njene vere i svedočenja večnog ljudskog dostojanstva nastavlja se kroz vekove. Oni koji su raspeli Hrista i levi razbojnik mu se rugaju od tada do danas. Poriču ga, kako tada tako i danas, oni koji se bogate zemaljskim dobrima a ne Bogom, zemaljskom smrtnom vlašću i čašću. Već je sam Hristos rekao apostolu Petru kad je ovaj pomislio da će On biti zemaljski car pa ga je odvraćao od Raspeća – „idi od mene, Satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije nego što je ljudsko” (Mt. 16, 23). Greh kao otuđenje od Boga pod satanskim iskušenjem, kao odricanje od nošenja Krsta Hristovog vodi obogotvorenju smrti. I to je raspeće, ali onog levog razbojnika. U licu ta dva razbojnika odvija se ljudska sudbina: razbojnik koji huli na Raspetog Pravednika „za život sveta” i pokajani razbojnik koji moli da ga se seti u Carstvu svom. To smo mi ljudi, to je čovečanstvo.

To je čovek, to je čovečanstvo i juče, i danas i sutra.

Koliko je čovek slabašno biće pokazuje i ova pandemija, ovaj virus i panika koja je od njega uhvatila ljude i narode. Međutim, sve što se događa, događa se po Božijoj volji i po Božijem dopuštenju. Sve ima smisao, samo treba taj smisao naći i otkriti. Tako po rečima jednog mudrog hindusa, ova pandemija može biti shvaćena i kao osveta prirode zbog nasilja koje čovek vrši nad njom, zloupotrebljavajući je svojom samoživošću. Zbog toga što čovek upotrebljava i svoje bogodane sile i darove kao i samu prirodu – na bogoprotivan način. Svojim nemoralom i nečovečnošću čovek pretvara svet u Sodomu i Gomoru koji postaju Mrtvo more – mesto trijumfa smrti. Nama koji verujemo u Boga, u pobedu života nad smrću, koji se pričešćujemo Tela i Krvi Hristove, to jest Boga Ljubavi, evo prilike da produbimo svoju veru i vernost Hristu Raspetom i Vaskrslom i da shvatimo Hristove reči: „Koji čuva život svoj izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga” (Mt. 10, 39); kao i one druge preduboke: „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje” (Jn. 15, 13).

A to upravo jeste Hristova Ljubav golgotska na koju je čovek prizvan, odricanjem od sebe hristolikom ljubavlju i žrtvovanjem za Boga i za bližnje i pričešćem te i takve Ljubavi. Onima pak koji ne veruju u Boga Tvorca i Promislitelja, kojima su grandiozna naučna dostignuća stvarala iluziju čovekove svemoći, ova svemoć smrti je prilika da se zamisle nad dubljim smislom života, poznanjem čovekove nemoći, oslobađanjem od krajnjeg besmisla života, od vere u smrt i ništavilo povratkom dubljem smislu života. Prilika da prestanu da pljuju na raspetu Golgotsku Ljubav prodajući je za srebrenike kao Juda Iskariotski, i na Crkvu kao besmrtnu Zajednicu i svedoka te Ljubavi i večnog ljudskog dostojanstva, kao i da se vrate zdravoj upotrebi svoje prirode i tvorevine Božije.