Jezive informacije iz Italije: Zemlja kao da je u ratu, lekari prisiljeni da biraju kome će spasiti život

O dramatičnosti stanju u Italiji, odnosno u severnim pokrajinama koje su najugroženije zarazom korona virusom, govori intervju doktora Kristijana Salarolija, anesteziologa u bolnici "Papa Đovani XXIII " iz Bergama.

On je u delu intervjua koji je izašao u jučerašnjem broju "Corriere della sera ", a preneli su ga i ostali mediji u Italiji, između ostalog izjavio kako su u bolnici u Bergamu došli u situaciju da moraju da biraju koga će spasiti. Kako kaže, odlučuje se prema starosti pacijenta, njegovu opštem zdravstvenom stanju i šansama da preživi.

Ove jezive informacije podsećaju na ratne uslove, kad lekar u montažnoj bolnici na ratištu u trenutku mora odlučiti kome će pokloniti život ili barem mogućnost preživljavanja, a koga će pustiti da umre.

I ovo dokazuje da je Italija u pravom ratu, ratu protiv nevidljivog neprijatelja koji seje bolest i smrt na najperfidniji način, napadajući a da ljudi nisu ni svesni tog napada.

Ćutanje je neodgovorno

Istovremeno je doktor Daniele Maćini, hirurg koji radi u bolnici "Humanitas Gavazzeni e Castelli " u Bergamu, na svom Fejsbuk profilu objavio pismo u kom vrlo realno objašnjava sa kakvim se problemima susreću lekari i ostalo medicinsko osoblje u Italiji, odnosno sadašnju situaciju u Italiji.

To njegovo pismo, u kom moli Italijane da se odgovorno ponašaju, više od 25.500 puta podeljeno je preko Fejsbuka. Evo nekih delova:

– Nakon dužeg razmišljanja hoću li i šta napisati o ovome šta nam se događa, osetio sam da ćutanje uopšte nije odgovorno. Tako ću pokušati ovo što mi doživljavamo u Bergamu tokom ovih dana pandemije preneti ljudima koji nisu uključeni u posao i koji su daleko od naše stvarnosti. Razumem potrebu da se ne stvara panika, ali kad poruka o opasnosti, od onoga što se događa ne dospeva do ljudi, i kad vidim nebrigu u odnosu na preporuke ponašanja, kao i ljude koji se i dalje okupljaju žaleći se kako ne mogu ići u teretanu ili ne mogu organizovati fudbalske turnire, hvata me jeza.

Doktor Maćini piše o reorganizaciji rada u bolnicama.

– I ja sam zaprepašćeno gledao reorganizaciju čitave bolnice u prethodnoj nedelji, kad je naš trenutni neprijatelj još bio u senci. Odeljenja su se polako praznila, izborne aktivnosti prekidale, u intenzivne nege stavljalo se sve više kreveta... Ova brza transformacija bolnice donela je u bolničke hodnike atmosferu nadrealne tišine i praznine koju još uvek ne možemo razumeti, čekajući rat koji je tek trebao započeti i za koji mnogi (uključujući i mene) nisu bili sigurni da će ikada doći s takvom bahatošću.

I sve se to, po mišljenju doktora Maćinija, događalo u tišini i bez javnosti.

– Još se sećam kako je moje dežurstvo pre nedelju dana prošlo čekajući poziv iz mikrobiologije. Čekao sam nalaz brisa prvog sumnjivog pacijenta u našoj bolnici razmišljajući o tome kakve će posledice to imati za nas i kliniku. Ako razmislim o tome, moja uzrujanost zbog jednog mogućeg slučaja čini se gotovo smešnom i neopravdanom, sada kad sam video šta se događa. Rat je doslovno eksplodirao i bitke su neprekidne danju i noću. Jedan za drugim, nesrećni ljudi dolaze u Hitnu pomoć. Svi su oni proveli nedelju ili deset dana kod kuće s temperaturom, bez izlazaka i reskiranja širenja zaraze, ali sada to više ne mogu podneti. Ne dišu dovoljno, treba im kiseonik. Očigledno, boravak kod kuće dok se simptomi ne pogoršaju ne menja prognozu bolesti. Sada je, međutim, stigla potreba za bolničkim krevetima. Jedna za drugim, odeljenja koja su se nedavno ispraznila pune se velikom brzinom. Pločice s imenima pacijenata, različitih boja, zavisno od operativne jedinice kojoj pripadaju, sada su sve crvene, a umesto hirurške operacije postavlja se dijagnoza koja je uvek ista: prokleta bilateralna intersticijska pneumonija.

Dr. Maćini se pita koji virus uzrokuje tako brzu tragediju.

– I dok na društvenim mrežama još uvek postoje ljudi koji se ponose time što se ne boje, zanemarujući simptome, protestujući kako su njihove normalne životne navike "privremeno" ograničene, događa se epidemiološka katastrofa. I nema više hirurga, urologa, ortopeda..., mi smo samo doktori koji odjednom postaju deo jedinstvenog tima kako bismo se suočili s ovim cunamijem koji nas je preplavio. Slučajevi se množe, dolazimo do stope od 15 do 20 hospitalizacija dnevno. Nalazi brisa sada dolaze jedan za drugim: pozitivan, pozitivan, pozitivan... Hitna pomoć odjednom se urušava. Izdaju se hitne naredbe, potrebna je pomoć u Hitnoj službi. Organizuju se brzi sastanci da bi se saznalo kako funkcioniše softver za pružanje prve pomoći. Nakon nekoliko minuta svi koji su bili na tom sastanku već su dole, pored "ratnika na frontu". Simptomi su uvek isti: vrućica i respiratorne teškoće, groznica i kašalj, respiratorna insuficijencija... Uvek iste reči, bilateralna intersticijska pneumonija, bilateralna intersticijska pneumonija... sve hospitalizovati.

Po rečima doktora, intenzivna nega je zasićena.

– Svaki ventilator postaje poput zlata. Operacijske sale koje su sada obustavile aktivnost hladnog pogona postaju mesta intenzivne njege koja pre nije postojala. Smatrao sam neverovatnim, ili barem mogu govoriti za bolnicu "Humanitas Gavazzeni", u kojoj radim, kako je bilo moguće u tako kratkom vremenu uspostaviti razmeštanje i reorganizaciju resursa. I svaka reorganizacija kreveta, odela, osoblja, radnih smena i zadataka stalno se pregledava iz dana u dan kako bismo pokušali dati sve, pa čak i više. Osoblje je iscrpljeno. Video sam umor na licima koja nisu znala što je to uprkos ionako napornom radu u bolnici. Video sam solidarnost svih nas. Video sam doktore koji premeštaju krevete i prebacuju pacijente, koji umesto medicinskih sestara primenjuju terapije. Video sam medicinske sestre sa suzama u očima jer ne možemo spasiti sve pacijente. Nema više smena, rasporeda. Društveni život za nas je obustavljen.

Izbegavajte supermarkete

– Zadovoljan sam s nekoliko fotografija mog sina, koje gledam između suza i nekoliko video poziva.

Doktor se takođe obraća onima koji "gunđaju" kako ne mogu ići u pozorište, muzeje ili teretane.

– Imajte strpljenja. Pokušajte se smilovati brojnim starijim ljudima koje biste mogli uništiti. Znam da niste krivi, ali molim vas, poslušajte nas, napuštajte svoje domove samo za hitne stvari koje morate da obavite. Nemojte se masovno "skladištiti" u supermarketima, to je najgori rizik od kontakata sa zaraženim ljudima koji i ne znaju da su zaraženi. O da, zahvaljujući nedostatku određenih uređaja, ja i mnoge druge kolege zasigurno smo izloženi zarazi, uprkos svim sredstvima zaštite koja imamo. Neki od nas već su se zarazili, uprkos protokolima. Neki od zaraženih kolega zarazili su članove porodica, a nekima se članovi porodice već bore između života i smrti. Mi smo tamo gde bi vas vaši strahovi mogli dovesti. Pokušajte se držati podalje. Obavestite starije članove svoje porodice i one koji imaju druge hronične bolesti da ostanu u zatvorenom. Donesite im namirnice, molim vas.

U svom dramatičnom pismu italijanskoj javnosti dr. Maćini kaže da alternativa ne postoji.

– To je naš posao. Ono što radim ovih dana zapravo nije posao na koji sam naviknuo, ali svejedno ga radim i osećam se bolje čineći da se neki oboleli osećaju bolje ili čak ublažavajući patnju i bol onima kojima se više ne može pomoći. S druge strane, ne trošim puno reči na ljude koji nas danas smatraju herojima, a koji su do juče bili spremni uvrediti nas ili prijaviti. I jedno i drugo brzo će se vratiti. Čim se sve ovo završi, jer ljudi brzo zaborave na sve. A ovih dana mi nismo heroji. To je naš posao. Na kraju, samo pokušavamo biti korisni za sve. Sada i vi to pokušajte. Mi lekari svojim postupcima utičemo na život i smrt nekoliko desetina ljudi. Vi svojima još mnogo više.

Na kraju pisma dodao je:

– Molim vas, podelite poruku. Moramo širiti reč da bismo sprečili ono što se događa po celoj Italiji.

(slobodnadalmacija.hr)