Ljudska tela nisu dizajnirana da mogu podneti uslove ekstremne hladnoće - najbolje funkcionišu pri temperaturi od 37 stepeni . U slučajevima povećane hladnoće ili toplote, povećava se pritisak na naše vitalne organe, a telo se bori da preživi. Ipak, postoje slučajevi koji se graniče s čudima, gde je telo preživelo nešto što nauka ne može da objasni, demonstrirajući neverovatnu volju za životom. Upravo se to dogodilo 1999. švedskoj doktorki koju je vrlo neobična nesreća dovela na sam rub smrti pa joj spustila temperaturu tela na najnižu koju je ljudsko telo ikad iskusilo, a ekipa bistrih doktora brzom reakcijom su je vratili među žive, piše Vintage News.

Ana Bagenholm provela je veći deo svog života u Univerzitetskoj bolnici u norveškom gradu Tromso. Radeći kao radiolog izvodila je magnetne rezonance i CT skenove, proveravala stanje pacijenata i išla u vizite. Ali, pre gotovo dve decenije u istoj bolnici i sama je ušla u istoriju - ali sa druge strane operacijskog stola. Bizarna nesreća se dogodila jednog jutra u maju 1999, kad je Ana i nekoliko njenih prijatelja završilo sa svojom smenom, zgrabili su skije pa su se uputili na obližnju planinu Kjolen. Uslovi su bili odlični, sneg puderast, a arktičko sunce je obećavalo odličnu vidljivost dugo u noć.

Ipak, nakon nekoliko rundi spuštanja, Ana je nezgodno zahvatila sneg i posrnula, izgubivši svoje skije. Nekako je završila ispod smrznutog slapa, lutajući dezorijentisano. Potom je čula pucanje leda i pljusnula naglavačke u brzu i hladnu vodu. Sekundama kasnije, njeni prijatelji su posegnuli za njom. Zgrabili su je za čizme sprečavajući da potone dublje, ali nisu mogli da je izvuku napolje. Brzo su pozvali pomoć, dok je Ana glavom zarobljena ispod površine leda uspela pronaći džep vazduha dovoljno velik da udahne. Njena odeća postala je sve teža, namočena vodom toliko hladnom da je bila gotovo zamrznuta. Temperatura njenog tela se naglo spustila i pala je u nesvest. Tako niska temperatura je misterija za nauku jer Ana je po svim merilima bilo previše hladno. Do vremena kad su se spasioci pojavili s jakim užetom i lopatom za razbijanje leda i izvukli je napolje , bila je potopljena oko 80 minuta. Nije imala puls, koža joj je bila sablasno bleda, a zenice su bile ogromne. Helikopter ju je hitno prevezao u bolnicu. Šef odeljenja za hitnu pomoć dr. Mads Gilbert bojao se najgoreg budući da je Ana bila ledena, a EKG je prikazivao potpuno ravnu liniju.

Nije pokazivala baš nikakve znakove života. Čak i nekoliko sati izvan ledene vode, temperatura njenog tela nije prelazila neverovatnih 14 Celzijusa.

- Tako niska temperatura je potpuno nepoznato područje za sve nas, a svaki pokušaj oživljavanja oslanjao se na znanje u prethodnim sličnim situacijama, koje su do sada uvek bile bezuspešne - rekao je fiziolog Kevin Fong. No Gilbert i njegov tim nisu želeli da odustanu i doneli su odluku - nećemo je proglasiti mrtvom sve dok ne bude topla i mrtva.

Gledajući hladnoću u svom originalnom obliku, ona označava nedostatak energije. Toplota proizlazi iz pokreta i obrnuto - kad nema jednog nema ni drugog. Budući da je Ana propala u potok, njeno telo nije imalo vremena da se prilagodi, a najbolja moguća opcija je bila ta da se njen mozak brzinski smrznuo, odlazeći u stanje u kojem mu je potrebno minimalno kiseonika da preživi. Prema tome, mogla bi oživeti ako je ugreju. Odveli su je u operacionu salu gde su je priključili za uređaj srce/pluća, pumpajući njenu krv van tela kako bi se zagrejala i vraćajući je natrag. Čuda se događaju. Posmatrali su njene znakove života i polako, satima kasnije, temperatura joj se počela podizati. EKG je proizveo zvuk, a potom opet pokazao ravnu crtu. Opet se čuo BIP, pa tišina. Čekali su. Oko 16 sati tog dana Anino srce se vratilo u brzinu, stežući i otpuštajući sada toplu krv samostalno. Vođeno njenim oživljenim srcem, ostatak tela pratio je ritam i počelo se oporavljati.

Nakon 12 dana je otvorila oči. Bilo je potrebno puno duže - godine - da bi se mogla pomerati, hodati i ponovno skijati. S vremenom, uz pomoć volje i odlučnosti, uspela je.

Gledamo smrt kao samo jedan trenutak u vremenu, ali zapravo to je proces. Obično se taj proces dogodi u nekoliko minuta, ali hladnoća sve usporava, čak i progresivni nedostatak kiseonika koji u većinu slučajeva brzo ubija mozak. Kod Ane se umiranje razvuklo na sate, dovoljno dugo da su doktori uspeli da reaguju. Iako joj je hladnoća zaustavila srce, paralizovala mišiće i zamrznula živce, očuvala je njen mozak, kome treba zahvaliti preživljavanje. Mehanizam odbrane tela kad god telo oseti da mu spoljni uslovi "kradu" toplotu, bilo da je reč o hladnom povetarcu ili polarnim uslovima, započinje da brani svoju telesnu temperaturu. Budući da hladni vazduh odvlači temperaturu, vene u koži počinju da se stežu, smanjujući dovod krvi prema nogama i rukama. To je dobro za preživljavanje, ali ne tako dobro za prste i uši - česte žrtve smzavanja.

Ako takav način konzerviranja temperature nije dovoljan, telo započinje proizvoditi temperaturu na jedini način na koji zna - aktiviranje sopstvenih mišića. Ako nismo u mogućnosti da se sami krećemo, započinje drhtanje, prvo prsnih mišića, a potom na nogama i rukama. Ipak, ako to mora raditi duže, samoobrana može biti kontraproduktivna zbog trošenja zaliha energije i ubrzanja rada srca zbog čega je veći rizik infarkta. Ako temperatura nastavi da pada ispod 35 Celzijusa, započinje hipotermija - pada krvni pritisak, disanje postaje plitko, a kako mozak gubi kiseonik govor može postati nerazgovetan, javlja se zbunjenost...

- Bez sumnje svako u snežnoj oluji mora paziti na cirkulaciju u udovima i boriti se sa zamućenim mozgom, inače bi ga to moglo dokrajčiti - zapisao je Robert Falkon Skot u beleškama sa svoje ekspedicije 1911. Jednom kad se smrznemo do smrti - to bi trebalo biti to, zar ne? Ne nužno, otkrivaju retki medicinski slučajevi oživljavanja takvih srećnika.

"Bila je tvrđa od smrznute daske"

Temperatura je iznosila minus 30 stupnjeva Celzijusa u decembarskoj noći 1980. kada je automobil 19-godišnje Džin Hilard skliznuo sa puta. Tinejdžerka se vraćala kući pošto je posetila prijatelja, a nosila je kaubojske čizme, kaput i rukavice. Kako je auto bio zaglavljen, odlučila je da se prošeta do obližnjeg prijatelja, no 15-ak metara od njegovih vrata se srušila. Vali Nelson ju je pronašao sledećeg jutra - bila je potpuno smrznuta i čvrsta. Zgrabio ju je i odvukao na trem. Mislio je da je mrtva jer je bila tvrđa od daske, li je video nekoliko mehurića koji su joj izlazili iz nosa.

Kad je došla do bolnice, puls joj je iznosio 12 otkucaja u minuti. Uspeli su da je ugreju ispod električnog pokrivača, a tokom sledećih dana potpuno se oporavila, piše Reader's Digest.

(Ekspres.hr)