Cela država nestale dece

DA li ste me videli?

U pitanju ispod fotografije plavokose devojčice Madlene, Britanke nestale pre šest godina dok je bila na letovanju sa roditeljima u Portugaliji, sabrane su strepnje, iščekivanja i nade ne samo njene majke Kejt i oca Gerija Mekena, već i miliona sličnih porodica širom sveta koje iščekuju povratak "izgubljene" dece. Otvaranje nove istrage portugalijske policije u slučaju devojčice nestale maja 2007. godine, postalo je poslednji simbol istrajnosti u istragama nestalih mališana kojih je toliko da bi mogli da sačine državu koja bi imala stanovnika koliko Srbija.

Procenjuje se da nestane najmanje osam miliona dece u svetu svake godine. Svakih 40 sekundi u Americi nestane mališan, u Britaniji se svakih pet minuta gubi trag detetu. U Nemačkoj godišnje nestane 100.000 dece, u Kanadi 50.000, Meksiku, 45.000, Brazilu 40.000, Francuskoj 39.000... Dok u Evropi postoji jedinstven broj telefona 116-000 za izgubljenu decu na Starom kontinentu, u nekim delovima Afrike, Azije ili Latinske Amerike nema ni statistike o nestalim mališanima. Činjenica da broj mališana kojima se gubi svaki trag iz godine u godinu raste i da je Međunarodni centar za nestalu i eksploatisanu decu sačinio još 1998. godine bazu podataka na više jezika o mališanima širom sveta kojima se izgubio trag, svedoči o ozbiljnosti ovog globalnog problema.

Stereotipne otmice dece koje su počele u SAD krajem 19. veka, tokom dvadesetih godina proteklog stoleća prerasle su u serijska kidnapovanja i zlostavljanja, da bi danas Amerika prednjačila po broju nestalih mališana.

Od oko 800.000 slučajeva nestanka dece prijavljenih FBI, najveći broj reši se uglavnom u roku od nekoliko sati, jer su u pitanju najvećim delom kidnapovanja unutar porodice, bilo da je reč o jednom od roditelja ili drugih članova familije. Nekada je reč o dobrovoljnom "nestanku", odnosno bekstvu maloletnika od kuće, ili nestašluku.

Ali, u jednom od 10.000 slučajeva "nestanka", ishod je fatalan. Čak petina mališana koje su otele nepoznate osobe, nije pronađena živa. Kod dve trećine dece čija otmica se završi smrću, ona se dogodi samo tri sata posle kidnapovanja.

Stoga ne čudi da studija sprovedena u SAD još pre dve i po decenije govori da je strah od otmice najveća noćna mora roditelja. Više strahuju da će deca da im budu oteta, nego da će da dožive automobilsku nesreću, zadobiju sportsku povredu, čak i da počnu da uzimaju drogu.

Oko 80 odsto prvih kontakata između otmičara i žrtve odigra se na nekoliko stotina metara od dečjeg doma. Maloletne žrtve u najvećem broju slučajeva ne poznaju otmičare. Otmičari u kontakt sa žrtvom najčešće dolaze preko posla, bilo da je reč o dostavljaču namirnica na kućnu adresu, prodavcu, učesniku u dečjim sportskim aktivnostima...

U zapanjujućih 85 odsto slučajeva žrtva završi na manje od 100 kilometara od mesta otmice, a čak trećinu kidnapovane dece otmičari drže u sopstvenim kućama?! Stoga je pronalazak, u međuvremenu odrasle dece posle više godina, čak i decenija, od trenutka otmice praćen ogromnom medijskom pažnjom i neretko pretočen u holivudske filmske priče.

Većina otmica događa se na ulici, i počinje uglavnom ponudom za prevoz. Dve trećine kidnapovanih su devojčice, a "tipični" otmičari su muškarci između 20 i 39 godina. Žrtve su gotovo po pravilu seksualno zlostavljane, što je i najčešći motiv otmica. Gotovo polovina takvih otmica ima fatalan ishod.