Reporteri „Trećeg oka“ otkrili su u Gornjačkoj klisuri ostatke neistraženog srednjovekovnog grada, tvrđave koja je štitila manastir Gornjak, zadužbinu kneza Lazara. On ga je dao na poklon Svetom Grigoriju Sinaitu, za koga se dugo mislilo, sudeći po nadimku, da je isposnik sa Sinaja. Istraživači su otkrili da ni ovo tumačenje nije tačno.


Dušanova zastava


Gornjačka klisura je prepuna nerazrešenih misterija. Jedna od najvećih je ko je i zašto ovo skrovito mesto odabrao da poveže Srbiju i Svetu Goru Atonsku u vreme nezadrživog turskog proboja ka Evropi. Još je veća misterija ko je bio Sveti Grigorije Sinait Mlađi, poznat kao i Grigorije Ćutljivi ili Gornjački.

Najnovija istraživanja na Svetoj Gori Atonskoj dokazala su da je on bio Srbin, učeni monah i utemeljivač manastira Grigorijata na Atosu.

Ispolitizovana moderna istoriografija, naročito jugoslovenska, dugo je pokušavala da ospori srpsko poreklo Grigorija Mlađeg i njegovu učenost, kao i njegovo ktitorstvo Grigorijata. Iako je bilo poznato da je on na Atos došao iz Konstantinopolja, najverovatnije iz tamošnje zadužbine kralja Milutina. Znalo se da je Grigorije bio obrazovani kaligraf-prepisivač i pisac, što je prevod zvanja „dobropisac”, samo je njegovo srpsko poreklo osporavano.

Ono je na kraju nesporno dokazano zahvaljujući monasima Grigorijata, koji su odano sačuvali uspomenu na ktitora svog manastira. U manastirskom zborniku tekstova o svetiteljima, sinaksaru i u službi ktitoru Prepodobnom Grigoriju vekovima se prenosi da je on „iz Srbije došao“ i osnovao manastir Svetog Nikolaja. Otkriveno je i da su pokrovitelji ovog monaha, dok je bio na Svetoj Gori, bili i car Dušan Silni i despot Uglješa Mrnjavčević, što bi objasnilo i kako se u manastiru Gornjaku obrela Dušanova zastava, koja je ovde vekovima čuvana. Misteriozno je nestala, kao i mnogo dragocenih povelja, tokom Drugog svetskog rata, kada su manastir u kasarnu pretvorili nemački vojnici.


Na osmatračnici Lazarevog grada



Legende o imenu


Grigorije Ćutljivi se, po predanju, sklonio sa Atosa u Srbiju posle Maričke bitke, u vreme velikog turskog progona. Kada se pročulo da u kanjonu Mlave živi pustinjak čudotvorac i knez Lazar je došao da ga upozna, a po predanju to se desilo u klisuri, na mestu koje se zove Tišina. Legenda kazuje da je Lazar video Grigorija Ćutljivog sa druge strane reke i pokušao da razgovora s njim, ali ih je ometao šum brbljive Mlave. Onda je svetitelj naredio: „Tišina, reko!“ i ona je utihnula. Lazar je, po legendi, videvši ovo čudo, dao da se napravi manastir, gde se Grigorije okružio učenicima i osnovao prepisivačku školu.

Glavni hram Lazareve zadužbine je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, kao i Saborni hram u Hilandaru. Crkvica u isposnici u steni koju je napravio skromni Grigorije posvećena je Svetom Nikoli, kao i ona koju je podigao na Atosu, u manastiru Grigorijatu.


Istoričari smatraju da je knez Lazar podigao manastirski kompleks da učeni monah sa Atosa u njemu napravi zaštićeni verski i kulturni centar u dubokoj i teško prohodnoj klisuri Mlave. U tom uskom kanalu između strmih litica Vukana i Ježevca, planinskih bedema između Podunavlja i Braničeva, rađa se Gornjak, snažan vetar koji je bio strah i trepet starih lađara u Đerdapu.

Po tom vetru je kanjon, koji se u srednjovekovnoj Srbiji zvao Ždrelo mlavsko, u novije vreme nazvan Gornjačka klisura. Tako je nastalo i uverenje da je i manastir Ždrelo dobio novo „vetrovito“ ime Gornjak.

Međutim, pravi razlog zbog koga je u osmanlijskim tefterima ime manastira promenjeno u Gornjak je izvesni, očigledno važan „Gornji grad“ koji se nalazio kod manastira. Ili preciznije, iznad njega, o čemu svedoče ostaci tvrđave koju su otkrili reporteri „Trećeg oka“.


Težak uspon i velika nagrada


Na starim topografskim kartama vidi se da je manastirski kompleks napravljen ispod planinskog vrha sa imenom Grac, odnosno Gradac, što je uobičajen naziv za utvrđenje. Sa karte se vidi da se nalazi iznad meandra Mlave, na poziciji sa koje je očigledno dobar pogled na celu klisuru.

Iz nekog razloga, nauka do sada nije obratila pažnju na ovo intrigantno mesto. Možda zato što je pristup do njega naporan. Ali, to nije odvratilo reportere „Trećeg oka“. Odabrali smo da u istraživanje Graca krenemo u zimskom periodu, jer je prilaz vrhu gotovo nemoguć kada žbunje ozeleni i postane žilavo, a na stene izađu zmije.

Januarska suvomrazica bila je idealna da se zaputimo strmom padinom kroz retko drveće ka vrhu Grac i proverimo da li na njemu zaista postoje ostaci Lazarevog grada.

Što smo se više peli padinom trouglastog oblika, ona se sve brže sužavala. Na pola puta pretvorila se u usku kamenu krestu, oivičenu s jedne strane vertikalnim ponorom, a s druge veoma strmom padinom. Ipak, povremeno se na tlu ukazivalo nešto nalik stazi, a da smo na pravom putu otkrio nam je pravilan mali plato usečen u stenu. Sa njega se pruža savršen pogled na celu klisuru. Ovo je jedino mesto u kanjonu Mlave sa koga se vidi Braničevo, vrhovi Velikog i Malog vukana, Ježevca i u daljini Veliki krš nad Podunavljem. Oko 300 metara u dubini je meandar Mlave, a prizor sa ove osmatračnice je gotovo identičan slici koja se vidi iz isposnice zvane Savina voda, u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, poznatoj i kao Srpska Sveta Gora.


Planinari na drevnom putu iznad klisure


Dalji put ka vrhu otežavali su gusto žbunje i kržljava stabalca drveća koja su se lako izvaljivala iz gomila kamena. S druge strane, to je bio jasan i siguran znak da je korenje slabo, jer je plodna zemlja duboko ispod gomila stena. One su bile nalik obrušenom pritesanom kamenju kojim su građene srednjovekovne tvrđave. Kada smo stigli do vrha, iza poslednje barikade od vegetacije ukazala se čistina, pokrivena komadima stena, a u njenom središtu ozidani kameni prsten prečnika oko pet metara.

- Nema sumnje da je reč o ostatku kule grada, koji nikada nije istraživan. Na sreću, jedan od mojih studenta je takođe bio radoznao i popeo se do njega. Pronašao je uzorke keramike koji nesumnjivo ukazuju da se tu nalazilo vizantijsko i srednjovekovno srpsko utvrđenje. Logično da vladarska zadužbina ima zaštitu i taj lokalitet bi trebalo hitno istražiti, pre nego što ga unište divlji kopači - rekao nam je arheolog docent dr Dejan Radičević, stručnjak za srednjovekovlje.

Zaboravljena Lazareva tvrđava za sada ostaje misterija, kao i sam manastir Gornjak, koji u svetlu ovog otkrića dobija mnogo veći značaj.


Ko je bio taj čovek?


Još je veća misterija ko je zaista bio Sveti Grigorije Gornjački, isposnik koji je u 14. veku sagradio dve svetinje, u Srbiji i na Atosu, udaljene oko 1.000 kilometara. Ko je bio taj čovek, koji je peške najmanje jednom prešao taj put u oba smera? Zašto su ga uvažavali car Dušan, Despot Uglješa i Knez Lazar?

Konačnu rekonstrukciju istorijskog lika Svetog Grigorija Gornjačkoj, danas prihvaćenog u nauci, napravio je posle dugih godina istraživanja obrazovani iguman svetogorskog manastira Grigorijata, arhimandrit Georgije.

On je dokazao da je srpski isihasta Grigorije sazidao prvi hram posvećen Svetom Nikoli na hridi gde se nalazi današnji Grigorijat. Kakav je to podvig bio, moguće je razumeti tek kada se dođe na Atos. Prilaz Grigorijatu je lak samo sa mora i to kada je vreme lepo. Kopneni putevi duž litica su vratolomni i uski, sa usponima od kojih se gubi dah i silascima od kojih škripe kolena.

Upravo tim stazama je na prostor Grigorijata, tražeći surovo mesto za podvizavanje, došao Sveti Grigorije Veliki Sinait sa učenicima, među kojima je bio i srpski monah Grigorije Mlađi. Godinama kasnije, kada je i sam postao duhovni učitelj, on se vratio na mesto gde je učio od Grigorija Velikog.

Kada je video natprirodno svetlo oko uske stene sa tri strane okružene morem, protumačio je to kao Božji znak i sa učenicima na toj hridi podigao je manastir posvećen Svetom Nikoli Čudotvorcu. Arheolozi su potvrdili da je predanje tačno. Prvi sinaitski manastirčić Grigorijat podignut je u vreme kada je Sveta Gora bila deo Dušanovog carstva.

Poraz vojske Mrnjavčevića na Marici izazvao je metež i paniku i među Svetogorcima. Mnogi od njih su krenuli da traže spas u Srbiji, poslednjoj slobodnoj teritoriji koja se održavala pred osmanskom plimom. Grigorije je ostao na Atosu i dovršio manastir, a zatim je u Srbiju doveo učenike u manastir Ždrelo, koji mu je 1379. dao knez Lazar. Pošto je tu ustanovio verski i kulturni centar,

po predanju, Sveti Grigorije se vratio u Grigorijat, gde je i umro. Po istoj legendi, njegove mošti su posle velikog požara 1761. poslednji srpski monasi iz ovog manastira preneli u Gornjak.

Ovo predanje je 1846. zabeležio prvi srpski istraživač Atosa, Dimitrije Avramović:

Kad je monastir goreo onda su njegovo telo (Grigorijevo) kaluđeri izneli iz Svete Gore i do danas ne zna se gdi je. U ovom su monastiru mloge srbske rukopisne knjige i diplome bile (a može biti da i sad što ima) no kad su Srbi posle požara Svetog Grigorija odneli, onda su i knjige i diplome sa sobom uzeli. Tako kazuju Grci“.


Freska kneza Lazara u manastiru Gornjak



SVETAGORAGORNjAČKA


Postojanje tvrđave iznad manastira Gornjaka nije nikakav izuzetak, jer bi u srednjem veku bilo nezamislivo da vladarska zadužbina nema zaštitu. Naročito u Gornjačkoj klisuri, oko koje su odvajkada vodili važni putevi i za čiju se kontrolu često ratovalo.

O tome svedoče litice i visovi kanjona načičkani ostacima utvrđenja, od preistorije do srednjeg veka, sazidanih na neverovatno nepristupačnim pozicijama. Verovatno zbog toga te utvrde i nisu mnogo istraživane. Samo nešto malo više od njih su proučavani ostaci još dva manastira u stenama klisure, zvanih Mitropolija i Blagoveštenje. Predanje i za njih, kao iz Gornjak, navodi da su bili prepisivačke škole.

Tri manastira u jednom kanjonu, na malom rastojanju, podignuti u kršu, nepogrešivo ukazuju da je prostor Gornjačke klisure bio Sveta gora. U srednjem veku tako su nazivane teško dostupne oblasti u koje su dolazili da žive monasi posvećeni tihovanju i pisanju.

Prvi po dostojanstvu među tim manastirima bio je Ždrelo, današnji Gornjak. On je jedini do danas ostao živ i nadaleko poznat po čudotvornim moštima Grigorija Sinaita Mlađeg, znanog i kao Ćutljivi i Gornjački. Jednom godišnje, na Đurđevdan, iz stene ispod isposnice poteku kapljice vode koju narod naziva Grigorijeve suze. One se pažljivo skupljaju kašičicom, jer se veruje da leče očne bolesti.

Da je Sveti Grigorije bio veoma ugledan i za života svedoči činjenica da mu je knez Lazar sazidao manastir baš tamo gde je monah želeo.


(Treće oko)