LEPINJA SA SVE LEK ZA SVE: Tajna užičkog specijaliteta

ZA gradonačelnicu je postavite, ili makar za gradsku većnicu, jer u gradu na Đetinji niko nema kvalifikacije i ugled kao ona. Sve jezike "govori". Vole je odavde do Australije. Isto ugađa bogatom i sirotom, pravednica, Užičani bez nje ne mogu i neće. U staroj pekari "Kod Šuljage", u srcu grada, na mestu nastanka erskog gurmanskog izuma prve klase, zaštićenog u Zavodu za intelektualnu svojinu Republike Srbije, povela se u avgustovsku zoru žučna društveno-istorijska rasprava o "lepinji sa sve".

Šta je, čija je, kako se pravi i jede i zašto čak ni zbog ruskog ambasadora receptura za njeno spravljanje nije mogla biti promenjena? Dragan Lazić, vlasnik ove čuvene pekare, zna odgovore koji će odobrovoljiti čak i zaklete protivnike holesterola. A zna se da veganima pomen mešavine kajmaka, jaja i slasnog pretopa od pečenja, elegantno "zavučene" pod "poklopac" vrele lepinje zvuči smrtonosno. Za početak, neka se zna, od "lepinje sa sve", "kompletuše" ili "kompletaje", prema zvaničnim podacima Zavoda za javno zdravlje, filijala užička, niko nikad umro nije! Naprotiv, zabeleženi su i dokumentovani mnogobrojni primeri "vraćanja iz mrtvih". Svaki je gradski boem i boemčić svedok ovog čuda. Prema Lazićevim rečima, užički specijalitet najdelotvorniji je kod vraćanja "očinjeg vida" posle pijanstva.

Ali, mora se krenuti redom i iz reda. U šest sabajle protegla se kolona ljudi od "Šuljage" do "Trumana". Čekaju da gazda otvori radnju. Nervozno tapkaju u mestu cokule radnika u plavim kombinezonima. Kuckaju štikle ovdašnjih dama ko metronomi, partitura prelazi u largo da šire biti ne može, čim prva "sa sve" zamiriše pred penzionerima i unucima im. Tu, za pultom, svi su jednaki, staro i mlado, kuso i repato...

- Kako je nastala "lepinja sa sve"? Nudile su svojevremeno užičke poratne pekare pogače, hleb od kilo i veknu od dva kila. Samo se za pet-šest užičkih gazda spremala zagrejana lepinja sa kajmakom i pretopom. Uz to, od šegrta su gazde obično tražile da im ponesu i kuvano jaje, a ovi su počeli naručivati "lepinju sa sve". Tako je naziv erskog specijaliteta rođen pre samog proizvoda - objašnjava Lazić. - Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, ova prava "lepinja sa sve" doživljava procvat. Ubrzo su se đaci navikli na jak doručak, pa su počeli naručivati "komplet lepinju", "kompletušu" ili "kompletaju". Tada je moj otac, početkom osamdesetih, izbacio hleb iz ponude, nisu mu se sviđale te nove vekne od 600 grama i od tada nudimo isključivo "lepinje sa sve".

Kako se "lepinja sa sve" pravi? Domaća lepinja iz furune se "fikne" vodoravno, "poklopac" se podigne, a unutra "ide" 50 grama starog, zrelog i slanog kajmaka i jedno jaje. Onda se "kompletuša" zapeče dok ne postane rumena i izazovna, vrela. Pa se kutlačom dodaje pretop od pečenja. Moča ide po želji. Od "turi malo" do "okupaj de mi to lepo".

Nedavno se čuveni televizijski kuvar "Lepi Brka", ogrešio o "kompletušu" i Užičane. Nagrdio čovek autentični proizvod grada Užica i najstariju ovdašnju pekaru. Unutra "turio" spanać, čvarke, šta li?! Brko, samo da znaš, nije ti oprošteno! Nego, planiraj put za Užice, da se to napravi kako bog zapoveda.

Odjednom, u ersku jutarnju simfoniju "Kod Šuljage" ulete Japanac. Rekli mu negde da ovo ne promaši. Kad je smazao "kompletušu", pita Japanac, kako se ovo pravi? A kad te inženjer iz Japana pita kako se nešto pravi...

- Ovde ljudi prvo dolaze čak i sa robije kad izađu. Tek onda idu kući. A nedavno, našu lepinju probao je i ambasador Rusije Čepurin. Meni su sugerisali da mu napravim jednu, ali da ne bude toliko jaka. Ja drugačije od onoga kako mora nisam znao, pa je drag gost dobio klasičnu, pravu užičku. I oduševio se - objašnjava Lazić. - Drugačije nije moglo biti. A "lepinja sa sve" se jede isključivo prstima. Prvo se "poklopcem" zahvata i smaže unutrašnji sadržaj, a onda se ostatak izlomi i pojede, uz jogurt, eventualno uz kiselo mleko.

Beograđani, Novosađani i ostali, kada u užički kraj, da znate...

OBIŠLA SVET

ČULO se za užičku "lepinju sa sve" na svim kontinentima, govore ljudi u redu.

- Videh, pravili je na televiziji, u Koreji. Ne kod teče, nego u onoj zapadnjačkoj i lepo je potpisali "užička"! - kaže penzioner potkovan znanjem i iskustvom, stečenim na relaciji "Šuljaga" - "Truman". - A, o Evropi, Americi ili Australiji da ne pričamo...

ZA SVA VREMENA

ČUVENU užičku pekaru otvorio je gazda Vlajko Čarapić odmah posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog rata, preuzima je država, a zatim čuveni pekar, majstor Radomir Šuljagić svoju pekaru premešta u ovaj objekat. Milan Lazić tu dolazi na zanat 1953. godine, kod svog kuma.

- Kad je Radomir ostario 1968. godine, mog oca Milana postavio je za ortaka, s tim da godinu dana radi džabe, a Šuljagić da uzima zaradu. Ovaj dogovor se odužio na tri godine, tada stari majstor izlazi iz posla, uz uslov da se ime pekare "Kod Šuljage" sačuva, što je i učinjeno - objašnjava sadašnji vlasnik Dragan Lazić.