Žene u jami više nisu baksuz

NE daj bože da žena siđe u jamu! Nekada se verovalo da je to baksuz, isto koliko i da žena na brodu privlači nesreću. Danas nas dvadesetak bez problema silazimo u rudnik uz puno poštovanje kolega, kaže Slađana Stojadinović, geološki tehničar iz Resavice, koja u rudarstvu radi već 23 godine.

Veliki šaljivdžija, Slađana je i silazak u jamu shvatala kao šalu, a naročito otkako je 1. aprila 2013. godine pala s trake u Senjskom rudniku i polomila ruku. I dan-danas prilikom ulaska i izlaska iz dubina, pevuši: "Ja radim u rudniku..."

- Peta sam generacija u rudarstvu, počev od čukundede. Mislila sam da nikada neću i ja da radim u rudniku, ali sudbina je htela da učim geologiju i da radim ovde. Moj otac Radomir, rudarski inženjer i nekadašnji tehnički direktor rudnika, uvek mi je govorio da u jamu ulazim sa strahom i oprezom. Strah je odavno nestao, a oprez je ostao. Jednom je na nas počeo da pada blok od dva metra. Svi smo se bacili na zemlju. Kolega je zakukao: "Jao, noga!" Kad je takav dan, niko se ne oseća dobro, ali smo se s vremenom navikli i na takve situacije - kaže Slađana i dodaje da je svom sinu ipak zabranila da nastavi porodičnu tradiciju.

Rudarski tehničar Nataša Mijalačković iz Resavice, koja je 11 godina normirac u jami, odnosno kontroliše izvršenje i kvalitet poslova i koja takođe potiče iz rudarske porodice, kaže da ni nju više nije strah silaska u jamu. Bojala se samo u početku, jer se zaposlila odmah po završetku srednje škole.

- Normiram sve što se uradi tokom smene i proveravam da li su rudari dali ciklus, kako mi to kažemo. Kolege se odlično odnose prema meni. U svakom momentu hoće da nam pomognu, da podignu i izmere šta treba - veli Nataša.

Irena Bendić, rudarski inženjer iz Prijepolja, u rudniku "Rembas" radi tek dva meseca. Uprkos protivljenju roditelja, koji su se plašili za njenu sigurnost i zdravlje, Rudarski fakultet je upisala slučajno, jer je u gimnaziji naišla na brošuru, pa joj se ovaj poziv učinio zanimljivim.

* Žene na radnom mestu

- Rudarstvo, jama, proizvodnja... Sve mi je bilo interesantno. Nijednog trenutka nisam osetila strah, više je to bio adrenalin u pozitivnom smislu. Nisam se pokajala, jer se pronalazim u ovom poslu. On, pre svega, mora da se voli. Osećaj kada uđem u jamu i kada na traci vidim ugalj je neopisiv. To je nešto čemu sam ja doprinela - opisuje Irena, koja učestvuje u izradi investicione i tehničke dokumentacije i vršenje nadzora pri izradi rudarskih radova.

Iako priznaje da posle svakog silaska u jamu oseti posledice po zdravlje, ona se nada da će da ostane da radi u rudniku.

- Prva asocijacija na jamu mi je život. Sve je u pokretu. Rudnik je živo biće. On diše - zaključuje Irena.

NEDOVOLjNE BENEFICIJE

Žene koje rade u rudniku kažu da bi država trebalo da shvati da je to najteža grana industrije, da one treba da izdrže da rade u teškim uslovima i da im benificija od dva meseca na godinu radnog staža više ništa ne znači.

- Ako balerine mogu da odu u penziju sa 50 godina, i da se izjednače s našim kopačima koji imaju beneficiju od šest meseci na godinu staža, mi ćemo da pokrenemo inicijativu kako bi takva beneficija važila i za nas. Pogotovu što u Srbiji nema mnogo žena koje silaze u jamu. Pored toga, dolazile bi mlade žene i imali bismo kontinuitet - kaže Slađana Stojadinović.