Krajputaši za večni mir duša naših junaka

- Grobovi im se ne znaju - govori nam istoričar Zoran Živanović. - Ali se belezi razaznaju, ovde, u otadžbini. Majke i očevi koji su ih čekali, deca koja su im se nadala, podigli su im spomenike, kada je bilo izvesno da se nikada neće vratiti. Spomenike bele, od kamena, krajputaše. Podizali su im nedaleko od rodnog ognjišta. Kraj puta. Uz šljivike. Uz vinograde. Na seoskim raskršćima, verujući da je njihova duša živa i da će tako lakše naći put do večnog smiraja, uz svoje najrođenije.

Mi smo u tamnavskom kraju Srbije. Selo Svileuva, opština Koceljeva, između Valjeva i Šapca. Ovde se i danas skida kapa kada se kaže - srpski ratnik. Ovde se i posle čitavog veka i nemerljivog stradanja naroda od 1914. do 1918. godine, ustaje kada se spomenu srpske žrtve, sloboda i otadžbina.

Na koju god stranu da se okrenemo: odavde prema Valjevu, Ubu, Lazarevcu i Aranđelovcu... ili napred, prema Šapcu, Loznici, Lešnici... prema Drini - svaki kamen je istorija. Ali, nigde kao u ovom delu Srbije nema toliko krajputaša.

- To je i najrečitiji odgovor koliko se ratnika nije vratilo, a da im se za grobove nikad nije saznalo - kaže Živanović, kustos u Narodnom muzeju Koceljeva.

Ovo je priča o tim belezima - krajputašima. Nemim, a rečitim svedocima stradanja i slave srpskih ratnika iz tamnavskog kraja. Priča, koja bi se, verovatno, delom mogla da ispriča i u drugim delovima Srbije.

Ovde je pričaju čuvari sećanja na vreme upisano na jednom od krajputaša: „Nema života bez slobode". I čuvari sećanja na ratnike koji su: „Laku zemlju pokrovnu, otkupili je svojom krvlju".

- Obični ljudi, sveštenici, entuzijasti, stručnjaci, potomci ratnika, godinama su iz vrzina, korova i sa padina zatrpanih smećem izvlačili krajputaše i postavili ih na jedno mesto, u Svileuvi, ovde u portu Crkve Svetog arhiđakona Stefana - slušamo priču. - I to je tek simboličan deo, koliko još takvih spomenika ima u ovom delu od Valjeva do Šapca. Ima ih, a nedostupni su zbog potpunog zarastanja u šiblje i korov.

Pred nama spomenici, kao okamenjeni ratnici. Razaznajemo u kamenu: Ninkovići, Nešanovići, Mitići... Na jednom spomeniku - tri brata... Imena jedva čitljiva... Na drugom otac i sin. Na trećem - tri generacije. Nijednom od stradalih ne zna se grob. Mesto stradanja, jedva vidljivi, negde Kajmakčalan, Krf... Čitamo i da je mesto stradanja i logor... Ne pomaže ni stara tehnika odgonetanja zapisa: snažno trenje svežom travom po spomeniku... Pokušavamo da odgonetnemo i kojoj je četi, kojoj diviziji pripadao poginuli. Samo na jednom spomeniku jasno stoji: treća četa, drugi bataljon, peti puk Drinske divizije... I to da spomen podižu majka Anđelija i otac Milan... Na drugom spomeniku, opet, jedva se razaznaje da su poginulom spomenik podigli sinovi, ćerka Lenka...

- Velika većina porodica poginulih i pomrlih vojnika u Velikom ratu, a čije su kosti ostale u Solunu, na Krfu i na Vidu, zbog dalekog puta i ne imanja para, između dva svetska rata verovatno nije mogla da im pohodi grobove. Da im ode na zadušnice, ili godišnjice. Da im sveštenici opoje, okade i preliju humke vinom - govori Živanović.- Umesto toga, rodbina im je podizala spomenike u svojim selima i varošima. Spomenike bez grobova. Belege bez pokojnika. A, ovde je, u ovom kraju, jedna četvrtina muškog stanovništva stradala. Jedna četvrtina pomrla od tifusa i drugih bolesti... Jedna četvrtina... Nema ovde kuće koja nije imala stradalog u Prvom ratu.

Božanstveni mir u porti. Božanstveno uređen svaki pedalj prostora oko crkve, obnovljene na temeljima stare iz 1884. godine. Dostojno svetinji i dostojno spomenicima ratnika čije su kosti evo, čitav vek - daleko.

Mladi sveštenik Dragan Isailović, pod čijom rukom se neguje ovo parče lepote na zemlji, kaže nam ovako:

- Ko ne poštuje prošlost, slavu i stradanje srpskih ratnika i svoju veru, nije dostojan ni budućnosti.

KRAJPUTAŠI NAŠ FENOMEN

ISTRAŽUJUĆI običaje i narodna verovanja Srba, Dušica Grbić zaključuje da je krajputaš - spomenik bez groba i pokojnika - fenomen u našem narodu.

•Slična obeležja nezaborava na način kako to naš narod čini nisam našla u tradiciji drugih naroda - kaže nam. - Verovanje da je duša bez spomenika u kome bi našla mir, prokletstvo i za pokojnog i za njegove potomke. To je, verovatno, bilo presudno da se podižu krajputaši, kao putokaz, kako se veruje, da duša onog za čiji se grob ne zna što pre nađe put do svoje kuće.

STUDEN KAMEN

SMATRA se, u našem narodu, da se duša pokojnika vezuje za studen kamen - kaže za „Novosti" etnolog Dušica Grbić. - Otuda i potreba našeg naroda da, iako se pokojniku ne zna grob, da mu se podigne kameni spomenik za smiraj duše. Stradali u Prvom ratu, inače, nisu prvi pokojnici čiji su zemni ostaci daleko od otadžbine, kojima su podizani krajputaši. Običaj je od davnina, a posebno izražen posle prvih balkanskih ratova.