Reporter “Novosti” sa nadničarima kod Vukovog spomenika

APSURDNO, Zoran Gagić (51) naslonjen na ogradu kod Vukovog spomenika u Beogradu izgleda umorno i slomljeno kao da su točkovi upravo prešli preko njega, ili kao da sedam dana nije izašao iz rudnika.

- A ja sam umoran zato što ništa ne radim mesecima - bezvoljno kaže.

Kako li to izgleda kada svakog dana ustaneš u pet ujutru i kreneš na posao za koji si gotovo siguran da ga nećeš raditi. To smo pitali Zorana, najamnog radnika, fizikalca. On svaki dan provede sa tridesetak ljudi, pristiglih odasvud. Nada se bilo kakvoj nadnici. Poslodavcu koji će ga za dnevnicu od hiljadu do dve dinara unajmiti da mu prenese šut, očisti dvorište ili preseli stvari. Posla je sve manje, zarada sve mršavija. On se, ipak, nada.

- Nada umire poslednja - kratko će Zoran, bivši građevinac. Bivši jer se, kaže, sve manje gradi u ovom gradu, u ovoj državi. Sve je stalo. Osim praznih priča i praznih obećanja koje čita po novinama (televizor u podrumu u kojem živi, u Vinči, nema) ništa se nije promenilo. A verovao je Zoran, kaže glasao je za promene.

- Poslednji put sam unajmljen pre više od mesec dana. Ali sam i tada prevaren. Dogovorili smo se za dve hiljade, isplaćen sam sa 500 dinara za selidbu. I šta da radim, koga da jurim, kome da se žalim. Ćutim, trpim. Najlakše je udariti nekoga kada je na zemlji.

Zna on da su šanse da ga neko unajmi jednake kao one da ga baš na toj ogradi na kojoj je naslonjen udari grom dok sa nama priča, ali nema gde drugde da ode, nema gde drugde da pođe. Umesto memljivog podruma, neprijatne tišine i samoće, izabrao je da dođe kod Vukovog spomenika. Lakše podnosi bat prolaznika, i razmenjivanje suvislih reči sa „kolegama“ dok poslodavca čeka kao Godoa.

- Lakše mi je da ne mislim kako sam podbacio u životu, kako sam izneverio suprugu i dva sina koji žive u Zvorniku i koji čekaju da im pošaljem novac za obrazovanje ili hranu. Dok sam radio na građevini mislio sam život je težak kada nema novca, ali iz ove perspektive, to se okrenulo. Boga molim da se to vreme vrati. Da svakog dana zaradim po 20, 30 evra. Kada čovek pomisli da ne može gore, on se uvek prevari.

Pored Zorana, na ogradu je naslonjen i Boris. Uredan i lepo obučen. U novoj jakni i novim patikama, na njemu je bio čist džins kakav se može naći u kineskim prodavnicama za 2.000 dinara. Hvalio se kako on ovde dolazi samo iz sentimentalnih razloga, da vidi prijatelje. Pre godinu dana uspeo je da ode u Rusiju, kaže, i da se zaposli kao građevinski radnik. Hladno jeste, ali je rublja sigurna i dovoljna.

- Do pre nekoliko godina sam znao ovde da dođem kada god mi džepovi ostanu prazni. Znao sam da ću ovde moći da zaradim, a sada i kada dođe neko da nudi posao tražim novac unapred. Imam dovoljno iskustva na ovom mestu da bi mogao neko da me prevari. Hoće gazde da obećaju novac, ali neće, često, to i da ispune.

Dok su tako stajali, iza njihovih leđa čovek obučen u zelenu uniformu JKP „Zelenila“ kosio je travu u parku.

- Srećan je čovek koji ima posao - kaže Zoran. - Bilo kakav posao.