Uz slaninicu i heklanje doživela stotu

Živela je skoro čitav 20. vek i već „otkinula“ dobro parče 21. Taj strašni dvadeseti vek, dug kad su bure i ratovi, kratak kad su ljudi mogli da žive u svojim domovima i u miru, koji se činio samo kao predah.

Tako prevrće u mislima stranice svog dugog života baka Aleksandra Milošev, koja je krajem septembra proslavila stoti rođendan. Kada ćerki, kako kaže „mome detetu“, dođu gosti, ona se neprimetno povuče, razmesti krevet i vrati dugačku traku filma još jednom na početak.

Živi u porodičnoj kući u Ulici Branka Radičevića ili, kako se ovde kaže, u Krajnom šoru, kad se krene od grada na Turski breg. Sa njom je ćerka Živana, koja je kuću predala svojoj deci i odlučila da se posveti staroj majci. Donedavno je baka Leksa heklala i plela, a još izlazi na šor, pozdravi se sa komšijama i progovori koju reč. Dobro vidi, malo slabije čuje. Bila je ubedljivo najstariji birač na poslednjim izborima, a za koga je glasala sama je odlučila i nikome nije rekla.

Rodila se daleke 1913. godine u fruškogorskom selu Rakovcu. Udala se 1938. godine za naočitog Palančanina Miloša Miloševa, skretničara na železnici, rodila dve kćeri i sina, ima petoro unučadi i 12 praunučadi.

- Nisam izbirljiva na jelu, ali nikada nisam mogla da jedem kupus. Slaninu jedem i sada u ovim godinama - obara neke stereotipa naša sagovornica, i uz smešak dodaje da je njen najdraži doručak „frišak lebac, paradajz i slaninica“. Njena ćerka objašnjava da je „mama uradila mnogo posla u svom životu i da je, ako ima tajne dugovečnosti, ona u ljubavi prema svemu živom i svakodnevnom radu“.

Ćerka Živana kaže da je izgubila brata, a baka sina, pre godinu dana i da je to na obe ostavilo dubok trag.

- Do bratove smrti, tog za nas jako tragičnog događaja, baka je svoj život zaista živela od malih radosti i one su je činile krepkom i vitalnom - smatra ćerka.