Virdžina Stana

 IZ kuće Stane Cerović u planinskom selu Tušine, u vrletima iznad Šavnika, vije se dim. Vine se u nebo, pa počne da se razliva naniže, sve do kanjona mistične reke Bukovice, gde se izmeša sa izmaglicom vode.
Baš taj dim iz kamene porodične kuće u kojoj se rodila u zimu 1936. ili 1937. godine, težak i golicav, bio je sve što je Stana Cerović želela. Bio je njena nejasna želja dok se sa devet godina igrala samo sa dečacima, i sa 19 - kada se s momcima nadmetala jašući konje, i sa trideset - kada je svima bilo jasno da se Stana neće i ne može udati. Poslednja crnogorska virdžina: biološki žena, umom muškarac, svoju odluku da živi kao čovek, ne kao žena, gordo nosi i danas, u poznoj starosti.
- Ognjište... to je sve - kaže cepajući drva u dvorištu. - Bez kuće u kojoj nema muškarca nema ni života. Da živim još jedan život, isto bih izabrala. Bila bih ono što jesam. Stana.
Ali, ko je Stana Cerović, poslednja, peta ćerka koju je majka Anđa rodila u hladnu zimu, nesrećna što donosi na svet još jednu devojčicu, i oca Milivoja, još nesrećnijeg što te zime nije zaplakalo muško dete?
Dali su joj ime Stana, ne bi li taj nesrećan niz devojčica koje su se rađale stao. A pre nego što će poslednja devojčica zaplakati, dva dečaka, čije je rađanje ispratila tutnjava metaka u planini, odoše na drugi svet i odneše sa sobom i sve očeve nade.
- Nas je pet sestara - govori Milena (88), starija sestra Stanina, sa kojom živi u porodičnoj kući. - Rodila se kao bliznakinja, sa jednim dečakom, koji ubrzo preminu. Najstarija Rosa, pa Mara, one su udate, pa Vukosava, tužna, koja izdahnu na putu do bolnice od zapleta creva, pa ja i najmlađa Stana...
- Nemoj Stanu u devojčad računat! Ajde, bogati... - pobuni se odmah Stana, i toliko naljuti da iz srdžbe zaboravi šta je to pošla da traži. - Ne može Stana među sestre. Briši to!
Dobro, neka bude: četiri sestre i Stana.
Uto iz starog kredenca zazvecka flaša.
- Aha, evo je. Rakija - obradova se Stana. - Tanka je. Kupovna, ali nema druge. Šta ćeš, ljetos nijedne šljive ne bješe u planini. Nešto ih dovatilo. Više smo viđeli ljetos vukova no šljiva.
Pucketa peć u kući Cerovića i onaj dim sigurno se napolju vije. Kako je u selu, pitamo Stanu.
- Eh, kako je? Pusto selo. Od 30 kuća samo se u pet dimi. Đece nema. Otišlo sve u grad, nema stoku ko da čuva.
Stana izvadi kesu sa duvanom i polako mota u rizlu bez lepka. Vreme je da pitamo zašto su muškarci bolji od žena?
- Eh, zašto... A ko je čuo da žena pametno zbori!? Sve pretresa s mora do Dunava. Samo nešto cingulaju. A “ljudi” pričaju o ratovima, o junaštvu. Žena će stotinu vjera da promijeni da učini šta joj srcu drago. Eno, sad, kažu, ženske dobile pravo da glasaju! Nije tako bilo otprije! Čuj, glasaju. Ma, nema ti ođe države.
Pada polako mrak, valja se vratiti niz planinu, poslednja crnogorska virdžina nas ispraća, a mi je pitamo da li joj je žao što joj je tako život prošao.
Nabrala je obrve, bacila pogled na dim koji se vije iz stare kamene kuće zbog koje je život žene ostavila, i tiho, da neko u onoj pustoši ne čuje, reče:
- Šuti, šuti, ja kuću da ostavim, oca da iznevjerim?

ŠVAJCARAC - SELjAČKI SIN
- Bili su mi ođe svakojaki novinari: Amerikanci, Englezi, Španci, a i jedan Švajcarac. E, taj mi se dopao, vidjelo se odmah da je seljački sin. Doveo terdžumana (prevodilac) iz Beograda, pa me pita kako ja vabim krave. Kako “kako vabim”, zbunim se ja, zovem ih!? Kako ih zovem, traži on da pokažem. Ja pokažem, a on veli: E, od sada ću i ja svoje krave u Švajcarskoj tako da vabim.