Narodni poslanik Vladimir Đukanović napisao je komentar povodom dokumentarnog filma o predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću “Vladalac” televizije N1.

Njegov autorski tekst prenosimo u celosti:

Vučić ne mora ništa da čini u izbornoj kampanji. Za njega su već sve učinili oni koji ga patološki mrze. Društvo koje je okupio Slaviša Lekić da kroz skoro tri sata tzv. dokumentarnog filma "Vladalac" analizira život i priključenije Aleksandra Vučića je najbolji mogući poklon koji je Vučić dobio na startu predizborne kampanje. Obrnuto od onog što je imao nameru, Lekić je zapravo uspeo tome da Vučića prikaže kao najvećeg mogućeg srpskog patriotu, čoveka koji odlično poznaje sopstveni narod, koji fantastično kontroliše političku situaciju što unutar zemlje, što u međunarodnim odnosima u kojima Srbija pliva. Otuda, predlažem Aleksandru Vučiću da ništa ne čini u predizbornoj kampanji po pitanju nekakve video produkcije, već da konstantno pušta Lekićevo ostvarenje, jer ništa nije lepše nego kada te oni koji te do ludila mrze tako nesvesno pohvale.

Pročitajte još: Vladimir Đukanović: Nesrećnici koji su napravili dokumentarac „Vladalac“ pokazali patološku mržnju prema Srbima

Autori, a posebno sagovornici u filmu su priča za sebe. Grupa ljudi koja je kroz kompletne svoje lažne novinarske karijere zapravo bili neshvaćena, jer njihove primitivne antisrpske stavove niko u narodu nije želeo da prihvati, odlučila je da snimi nešto što je kruna njihove karijere- film o onom koji ih je pobedio i postavio na mesto na koje zaslužuju, na marginu. Njihov najveći problem sa Vučićem je u tome što im je zavrnuo dotoke državnog budžeta koje su nemilice arčili za vreme nekih drugih vlasti, te pošto danas para više nema, a i antisrpstvo ne može tako slobodno da se širi kao u recimo Tadićevo vreme, tri sata filma koji su snimili im dođe kao terapija da izbace sve svoje frustracije. Najpre onu da je srpski narod nešto najgore jer privata Vučića, a ne njih. Njihov sistem vrednosti je zasnovan na činjenici da o njihovim stavovima nema diskusije. To su dogme, a ko se sa njihovom dogmama ne slaže, taj je primitivan, krezav, ne zaslužuje da glasa, prodaje se za sendvič. Mozgom zarobljeni u devedesetim godinama i sa dubokom ranom u srcu na 2012.godinu za koju se i danas preispituju kako su vlast izgubili, jer po njima njih je narod tada voleo, ali desilo se nešto nepredviđeno pa od tada imaju besane noći jer još uvek ne shvataju da su tada zbačeni sa vlasti. Iskreno se nadam zauvek, mada đavo nikada ne spava i mora se biti oprezan.

Od tog momenta netrpeljivost prema narodu iskazuju još brutalnije, jer sve njihove kampanje podrške Haškom tribunalu u satanizovanju i nametanju kolektivne krivice Srbima, a nju su i kroz tri sata u poslednjem Lekićevom ostvarenju takođe izražavali, nisu se zapatile. Naprotiv, narod ih je svaki put dodatno prezirao. Doduše i oni narod, s tom razlikom što su oni iz svake kampanje finansijski izlazili bolji, jer je zapad to obilato plaćao, a i domaća prozapadna vlast, dok su narod i država nemilice čerupani. Priča se da su u to postpetooktobarsko vreme sreću doživeli samo oni koji su kroz privatizacije otimali državna preduzeća i nevladin sektor uz obilatu pomoć tzv.nezavisnih novinara jer su svoje antirspko delovanje obilato naplaćivali. Svaki put kada je Hag progonio nekog Srbina oni su trljali ruke od sreće, jer su znali da će se računi uvećati.

Kroz najnoviji horor dokumentarac prevazišli su sebe. Po njima, ne trepnuvši su ispalili kao iz topa da su Srbi okupirali Glinu u Republici Srpskoj Krajini, bez obzira na činjenicu da je to bilo apsolutno većinski srpsko mesto koje je posebno u Drugom svetskom ratu preživelo jezivi masakr kada su ustaše spalile u crkvi Srbe koje su prethodno u istu doveli. Rečeno je i da su Srbi okupirali sarajevsko naselje Grbavica, takođe ne uzevši nijednog sekunda u obzir da je to gradsko naselje bilo većinski srpsko, kao i činjenicu da danas Srba u Sarajevu gotovo i da nema, a da je pre rata bio drugi srpski grad po broju Srba posle Beograda. Vučićeva krivica iz devedesetih je po njima bila u tome što je navodno huškao narod na rat i to tako što je obilazio kao funkcioner SRS srpska mesta i hrabrio narod. Za razliku od njih koji su valjda navijali da ti isti koje je Vučić hrabrio budu očišćeni sa svojih vekovnih prostora. Svoje lažno antiratno zalaganje, odnosno suštinski antisrpsko, pretvorili su tih devedesetih godina u sjajan profit. Otuda i potiče naziv za njih- antiratni profiteri.

Naravno, nisu mogli da odole da ponovo iznesu laž o navodnoj neobrazovanosti onih koji glasaju za Vučića. To što je Vučić imao podršku od preko 650 intelektualaca, što najveći broj fakultetski obrazovaog sveta uz Srpsku naprednu stranku, to izgleda nije bitno. Bože moj, elita i obrazovani su samo oni koji su protiv Vučića. Samo oni imaju pravo na mišljenje i samo se njihova uzima kao amin. Dodatno, ako se izjasne da su Srbi zločinci iz prethodnih ratova, njihov uspon u očima tvoraca Lekićevog horora je meteorski. Tada se dobija zasluženo mesto da vam se citira svaki tvit, pa makar ga napisali i dok ste na vc šolji. Bitno je da je uperen protiv Vučića, a to se smatra vrhuncem u intelektualnom stvaralaštvu, uostalom kao što inače tviter smatraju kao jedino relevantno mesto za političku disksuiju. Tu svoju mržnju mogu neprestano da šire bez ikakvog zazora i da pokazuju svoje pravo primitivno lice.

Da zaključim, hvala ovim ispušenim muštiklama i zauvek neshvaćenim anegdotnim ličnostima što su na zalasku svojih lažnih i neplodotvornih karijera morali da ispucaju svoje frustracije. Ni svesni nisu koliko su Vučiću pomogli.