Selo Kruščica kao simbol Srbije: Da li ćemo da izaberemo asfalt, ili nestajanje i kuće zarasle u trnje?

Sve imaju ovi vredni seljani, osim puta. Osim šest kilometara asfalta! Da je njega, bili bi, kažu, Švajcarska. Obraćali su se mnogo puta opštinskim vlastima, čak su i projekat za put svojim parama finansirali, predali ga čelnicima opštine i - ništa. Još čekaju, ali ne skrivaju iskrenu nadu da će dočekati dan kada će teški valjci sabijati vreli asfalt u njihovom selu.

Gde je "zapelo", čiji potpis i volja nedostaju - ne znaju. Ali, znaju ovi vispreni seljani da to nije samo njihov put do škole, prodavnice, bolnice, već put u budućnost. Ako njega ne bude, džaba sve drugo. Idilična slika ovog živog srpskog sela otići će niz tih šest kilometara prašnjavog makadama već sa prvom stasalom generacijom sadašnjih školaraca. Tako bi se Kruščica "utopila" u sumornu statistiku o nestajućem srpskom selu, u upozoravajuće podatke o hiljadama kuća zaraslih u trnje, o stotinama hiljada hektara zemlje pod korovom...

A tako ne sme da bude. Jer svaka kuća na selu u kojoj se čuje dečja graja, svaki kvadrat obrađene njive, svaka voćka čije plodove ubere mladi gazda, svaki snop žita pokošen sa naše njive, nacionalni je interes Srbije. Potvrdilo se to nebrojeno puta. Zato su živa sela, poput Kruščice, dragocenost o kojoj mora da se brine. Dragi kamen koji ne sme da se otkotrlja i izgubi među kamenčićima i u izrovanim rupama šest kilometara seoske džade. U suprotnom, ubrzo bi svi žitelji Kruščice stali pod jednu zakržljalu krušku. Želimo li to?