I bez arhiva Vatikana ima mnogo dokaza o Stepincu: Darko Tanasković o otvaranju građe

Dušica Radeka Đorđević

08. 03. 2020. u 12:02

И без архива Ватикана има много доказа о Степинцу: Дарко Танасковић о отварању грађе

Foto D. Dozet

Profesor Darko Tanasković, nekadašnji ambasador: Ne očekujem da će biti uzdrmana predstava o kardinalovoj odgovornosti. Ne mogu znati da li je deo građe izuzet od obelodanjivanja, odnosno uništen

OTVARANjE vatikanskih arhiva, uključujući i Apostolski arhiv, ranije poznat kao Tajni arhiv, od velikog je objektivnog značaja za istorijsku nauku, jer se veoma retko, gotovo nikada, ne dešava da odjednom tako bogata i dragocena arhivska građa postane dostupna istraživačima. Sigurno je da će njenim proučavanjem doći do čitavog niza novih uvida u razne aspekte prošlosti, mada ne verujem da treba očekivati bitno i suštinsko korigovanje opštih predstava o velikim, epohalnim periodima istorije, kao što je, na primer, vreme Drugog svetskog rata. Biće, naravno, veoma brzo efemernih vesti o "senzacionalnim otkrićima", o dokumentima koji "menjaju istoriju", kako bi se zadovoljila očekivanja javnosti i kako bi mediji opravdali svoju ulogu u stalnom uzbuđivanju, a zapravo anesteziranju javnog mnjenja.

Ovako, za Novosti", o važnosti otvaranja za javnost fonda u kome su milioni dokumenata iz pontifikata pape Pija Dvanaestog, od 1939. do 1958. godine, i mogućim istraživačkim dometima govori profesor Darko Tanasković, naš nekadašnji ambasador pri Svetoj stolici.

* Dokumenti će biti dostupni istraživačima iz celog sveta, među kojima će do kraja godine biti i srpski. Šta je za našu državu od značaja da se prvo potraži među spisima?

- Za našu sredinu su, razumljivo, od posebnog interesa dokumenti koji se odnose na razdoblje Drugog svetskog rata i relacije između Svete stolice i Nezavisne Države Hrvatske, a takođe i oni koji se odnose na posleratni period permanentne napetosti u interakciji Vatikana i komunističke Jugoslavije, uz istovremeno diskretno nastojanje da se iznađu formule uspostavljanja neizbežne pragmatične saradnje. U tom smislu, naročito korisno biće otvaranje arhiva Državnog sekretarijata Svete stolice.

* Kod nekih istoričara postoji skepsa da istražiteljima neće biti dostupan ceo tajni fond ili da je deo dokumenata uništen...

- U vezi sa kompletnošću građe koja je stavljena na uvid korisnicima postoje različita nagađanja. Pripreme za ovu fazu otvaranja arhiva trajale su petnaestak godina, što je podrazumevalo sređivanje, potpunu katalogizaciju i digitalizaciju, a neki pretpostavljaju - i selekciju. Naravno da ni ja, kao ni mnogo bolje obavešteni od mene, ne mogu znati da li je deo građe izuzet od obelodanjivanja, odnosno da je uništen, mada u ovo poslednje sumnjam. Vatikan je ozbiljna, mnogovekovna država, sa istančanim osećanjem za istoriju, kao i za transistorijsku vrednost dokumenata koja ide preko granica čak i trajnijih, a kamoli kratkoročnih i srednjoročnih konjunktura. Inače, kad se ukupna građa nekog arhiva koja se odnosi na određeni istorijski period stavlja na raspolaganje istraživačima nije jednostavno izuzeti pojedina dokumenta, a pogotovo grupe dokumenata, jer će se u tom slučaju pojaviti nelogične praznine u hronološkom i sadržinskom sledu, što se lako uočava. To, naravno, govorim krajnje načelno.



* Može li se desiti da ostanemo uskraćeni za odgovore na pitanja o Stepincu, njegovim kontaktima sa Svetom stolicom, da li se u Vatikanu znalo za stradanja u Jasenovcu...

- Što se istorijske uloge kardinala Stepinca tiče, sigurno je da se u novodostupnoj građi nalazi mnogo primarnih izvora koji će je dodatno osvetliti. Oni koji se zalažu za njegovu kanonizaciju očekuju da se potvrde nadbiskupovo moralno dostojanstvo i politička uzdržanost u vreme zločinačke ustaške države, dok njegovi kritičari veruju da će teza o Stepinčevoj saodgovornosti za genocid u NDH biti ojačana. Premda sa rezervom, koja proizlazi iz nužno nedovoljne obaveštenosti, ne očekujem da će, sem u nekim pojedinostima (koje mogu biti i značajne), predstava o objektivnoj odgovornosti zagrebačkog nadbiskupa za Pavelićevu zločinačku politiku biti uzdrmana. I bez novih dokumenata iz vatikanskih arhiva, ima sasvim dovoljno pouzdanih dokaza da je Vatikan bio upoznat sa stradanjem Srba i njihovih sastradalnika Roma i Jevreja u NDH.

* Kardinal De Mendonsa, glavni vatikanski bibliotekar, rekao je novinarima da Crkva nema razloga da se plaši istorije. Koliko bi za Katoličku crkvu bio teret da se obelodani ko je od ustaških funkcionera imao zaštitu Vatikana?

- Kardinal je samo ponovio ono što je, kao objašnjenje za odluku o otvaranju arhiva, izrekao papa Franja. Vatikan ima veliku, dokazanu nosivost za podnošenje istorijskih neprijatnosti, kao i izdašno potvrđenu sposobnost umešnog relativizovanja smisla činjenica i događaja iz prošlosti. U tome su jezuiti oduvek bili pravi majstori. Papa Franja, izgleda, smatra da je odvažno suočavanje sa stvarnom istorijom jedini pravi put za ozdravljenje budućnosti. I papa Jovan Pavle Drugi govorio je o "pročišćavanju memorije". Videćemo...

* Kao islamolog i nekadašnji ambasador u Ankari, šta možete reći - da li iza odluke Turske da počne da propušta migrante sa Bliskog istoka ka zemljama Evropske unije stoji samo stradanje 33 turskih vojnika u Idlibu ili su posredi mnogo zamršenije političke igre?

- Blizak mi je zvanični stav Vlade Grčke, da odluka o propuštanju migranata ka Evropi, i to rutom kroz Grčku, kojom je turski predsednik Erdogan u više navrata zapretio, nije u suštinskoj vezi sa zbivanjima u Idlibu, uključujući i pogibiju turskih vojnika, već je zaoštravanje na sirijskom frontu samo neposredan povod ili predtekst za aktiviranje ove mere iz ucenjivačkog arsenala Ankare. S druge strane, ne treba gubiti iz vida ni to da Turska zaista ima ogroman problem sa milionima migranata i da za tu dimenziju situacije niko na Zapadu nije iskazao stvarno razumevanje. Logika je bila - samo neka ostanu tamo... Uobičajeno obostrano licemerje.

* Kakav ishod se može očekivati ako zaista milioni ljudi krenu ka državama EU u kojima više nema volje da ih rasporede između sebe i udome ih? U kakvoj se situaciji može naći Srbija?

- Milioni svakako neće krenuti, ali je i stotinak, a pogotovo nekoliko stotina hiljada dovoljno ozbiljan i teško rešiv problem. Izgleda da se to počinje krajnje ozbiljno shvatati i u Evropi. Videćemo može li EU u vezi sa ovim vitalnim pitanjem ostvariti potreban stepen političkog jedinstva i, naročito, akcione sposobnosti. Od toga zavisi i da li će se Srbija naći u većim teškoćama, jer mi nismo na, uslovno rečeno, prvoj liniji fronta ove, kako neki napisaše, druge Maričke bitke. U svakom slučaju, moramo biti spremni i odlučni u nameri da zaštitimo svoje granice.


ZABRANA MOŽE DA SE ZLOUPOTREBI

* ŠTA mislite o ideji da naša država donese zakon o zabrani negiranja genocida u NDH?

- Premda u pogledu genocidnog karaktera državnog zločina nad Srbima u NDH ne može biti sumnje, smatram da takvu problematiku, i u ovom i u svim drugim mogućim slučajevima, nije preporučljivo regulisati zakonskim zabranama i zaprećivanjem kazni za iznošenje drugačijeg mišljenja, ma koliko ono moglo biti neosnovano, tendenciozno i skandalozno. Takva zakonodavna praksa može biti zloupotrebljena, u šta smo imali priliku da se uverimo na svojoj koži.


ODGOVORNOST JE NA PODGORICI

* POSTOJE pretpostavke da ideja o Zakonu o veroispovesti koji je usvojila Crna Gora nije izvorno potekla iz Podgorice već spolja. Da li ste skloni razmišljanjima u tom smeru?

- Zakon je donela zvanična Podgorica i, uprkos svemu, zasad uporno insistira na njegovoj ispravnosti, pa čak i primeni. To podrazumeva i objektivnu odgovornost za sve posledice. Ovo je sada jedino što je činjenično neosporno. Ne bih se upuštao u druge spekulacije, jer se njima, i bez namere, to činjenično stanje u sadašnjem trenutku nepotrebno relativizuje.



* Može li se očekivati da vlasti u Prištini, kad-tad, krenu stopama Podgorice i usvoje sličan zakon o veroispovesti?

- Od privremenih organa vlasti u Prištini svašta se može očekivati, tačnije sve ono što nije dobro i pravno zasnovano. Oni su u Nacrtu Zakona o kulturnom nasleđu još 2014. godine predvideli da je srpsko/pravoslavno kulturno nasleđe na teritoriji Kosova (i Metohije) "vlasništvo države Kosovo", ali su ga morali povući. Što se tiče namera, svakako se u Prištini ništa nije promenilo, ali Kosovo, za razliku od Crne Gore, nema nikakav istinski i međunarodno priznati državni kapacitet, i sve je dalje od njega.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Mija Pećanac

08.03.2020. 15:01

Da je Stepinac bio "svetac" mogu da veruju samo zaslepljeni Hrvati jer njima je i fašista Pavelić pozitivnaličnost istorije.

mihailo

08.03.2020. 18:28

Gospodine doktore, kojim jezikom Vi govorite?Da li znate kako se u srpskom jeziku pišu i izgovaraju strana imena? Postoji pravilo. Zašo uporno sadašnjeg papu oslovljavate sa Franja kad je njegovo zvanično ime na latinskom i definitivno nije Franja.

Goran

09.03.2020. 15:22

Ko može da veruje da je otvoreni arhiv kompletan tj da nisu tone dokumenata povučene na dalje čuvanje... Sama Srbija čuva ustaške zločine daleko od očiju javnosti a šta da kažemo onda za kreatora svega...