Komentar: Matica

KOVERTAMA i čestitkama, tetke, teče, ujaci i ujne, svake godine nam pošljaju skoro sedam odsto svega što se u Srbiji stvori (čitaj: bruto domaćeg proizvoda). Darežljiviji su od stranih investitora koje mamimo sufinansiranjem svakog radnog mesta. Matica im je, reklo bi se, obrnuto proporcionalno uzvratila pažnju. Ministarstvo za dijasporu je 2012. spalo na Kancelariju, a dve godine kasnije na Upravu pri Ministarstvu spoljnih poslova. I ni ona već dve godine nema - direktora.

Ne bi Srbima van Srbije verovatno bilo naročito bitno da li se njima bavi ministar, načelnik uprave ili državni sekretar kad bi problemi bili rešeni. Godinama slušaju uveravanja da će lakše glasati, da će dobiti "rezervisane" klupe u Narodnoj skupštini i brže postajati državljani svoje otadžbine. A sve je ostalo na - obećanjima.

Skupština dijaspore nije se sastala skoro tri godine. Zato se s te strane i čuju pozivi da se Srbi u rasejanju predstojećim izborima ne odazovu.

Dotle se mi u Srbiji pitamo zašto naše tetke, teče, stričevi i strine ne bi, umesto džeparca, u domovinu ulagali. Svake godine nam šalju više od multinacionalnih kompanija. Za poslednjih 15 godina od njih je stiglo skoro 45 milijardi evra, koje smo mi potrošili u prodavnici, apoteci, kod lekara i na šalteru plaćajući struju i vodu.

A nikako da otvore fabriku, zaposle ljude. Možda zato što srpskim institucijama ne veruju. Možda zato što naša birokratija baš uvek traži uverenje više. Što poreske zakone i pravila menjamo svake godine. I možda ponajviše zato što su putevi i infarstruktura u zavičaju u gorem stanju nego što ih oni pamte. Iz onih davnih dana kad su domovinu i napustili.