„Karaš“ najpoznatiji podzemni grad

DOMAĆOJ i svetskoj javnosti sigurno najpoznatiji podzemni grad građen za potrebe SFRJ i JNA jeste „Karaš“, koji se nalazi u utrobi Topčiderskog brda u Beogradu. Ovo ratno sklonište, u kome je bio smešten komandni centar naše armije, aktivno je korišćeno za vreme NATO bombardovanja 1999. godine. U njemu je tada boravio Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Jugoslavije.

- Topčiderski podzemni grad u Beogradu je počeo da se gradi odmah posle Drugog svetskog rata sa namenom da bude atomsko sklonište za politički i vojni vrh Jugoslavije sa maršalom Titom na čelu. Završen je 1971, kada je urađena rekonstrukcija „Karaša“ i sklonište prošireno u komandni centar za smeštaj 70 političara i najviših oficira, u slučaju ratne opasnosti. Objekat je ukopan 150 metara u zemlju. Ima tri zaštitna i funkcionalna nivoa i sposoban je da izdrži nuklearni napad - objašnjava dr Milan Pašanski, beogradski ekspert za bezbednost.

Ovaj prostor nije slučajno odabran, jer su ga još Turci koristi za smeštaj svoje artiljerije, a knez Miloš Obrenović za boravak. U „Karašu“ je u vreme raspada SFRJ početkom devedesetih zasedalo Predsedništvo Jugoslavije. Javnost pamti sliku političkog vrha zemlje, čiji članovi sede u bundama i odlučuju o sudbini države. Tada su „Karaš„ pohodili jugoslovensi urednici i izveštači.

Ulaz u „Karaš„ je na kraju Ulice Teodora Drajzera pored stare crkve. Ima upravnu zgradu i stražare na površini i troja drvenih vrata u dvorištu koja prikrivaju ulaz u lavirint podzemnih hodnika dužine oko tri kilometra. Hodnici se blago spuštaju u dubinu zemlje. Podzemni komandni centar, uz operativnu vojnu salu, ima vojne kabinete i centre za vezu. Unutra su i skromne prostorije za boravak i smeštaj državnog rukovodstva i komandanata, ali i spavaonica sa krevetima na sprat za najviše oficire, kuhinja, trpezarija, ambulanta i mali salon.

I sobe u kojima su tokom sednica političkog vrha, ali i vojnih vežbi, boravili Josip Broz , Jovanka Broz, a i Slobodan Milošević tokom NATO bombardovanja, takođe su skromne. Tito je imao braon sobu, sa malim kabinetom i kupatilom, a Jovanka Broz roze sobu sa kupatilom. Hranili su se iz vojničkih limenih činija i spavali na uzanim i tvrdim krevetima. „Karaš“ ima sopstvena postrojenja za napajanje strujom, prečišćavanje vazduha i vode. U podzemnom gradu moglo se živeti do 90 dana.

Ovaj podzemni objekat državnog vrha u središtu pažnje javnosti našao se i oktobra 2004. posle tragične smrti dvojice gardista, Dražena Milovanovića i Dragana Jakovljevića ispred ulaza u sklonište. Naredne godine ga je ministar odbrane Državne zajednice SCG Prvoslav Davinić prvi put otvorio za javnost.

- Odluku da „Karaš“ bude otvoren za javnosti doneo je 2005. tadašnji Vrhovni savet odbrane Državne zajednice SCG da bi se prekinula mistifikacija oko ovog državnog i vojnog objekta. Uostalom, NATO i CIA su imali kompletnu dokumentaciju o „Karašu“ i nije imalo šta da se skriva - kaže danas bivši ministar odbrane.

Međutim, odmah nakon otvaranja „Karaša“ za novinare i snimatelje, ovaj podzemni komandni centar je zatvoren uz oznaku „vojna tajna“. Podzemni grad je smešten između ulica Drajzerove i Užičke i nosi oznaku objekta „specijalne namene“. Nekada ga je koristila Gardijska brigada, za čiju kasarnu je bio vezan, a danas je u nadležnosti Generalštaba Vojske Srbije, jer je i namenjen zaštiti ličnosti na najvišim državnim i vojnim funkcijama, kao i za obezbeđenje vitalnih objekata sistema odbrane.

- U ovom komandnom centru postoje i prostorije za 30 pripadnika VS, koji su ovde zaposleni. Objekat ima dva izlaza sa rešetkama na površini u i sklopu je vojnog kompleksa Topčider - kaže Prvoslav Davinić.

On otkriva da u vreme dok je bio ministar odbrane SCG, nije od Generalštaba dobijao informacije o „Karašu“.

Dogodilo se, međutim, da se Državna zajednica SCG raspala, a „Karaš“ ostao u vlasništu države Srbije i VS.

SLOVENAČKI NAMEŠTAJ

U OBJEKTU posebne namene „Karaš„ ugrađena je uglavnom slovenačka oprema. Titov i Jovankin krevet, kao i kompletan nameštaj, uradila je firma „Slovenijales“, mali frižideri su bili iz fabrike „Gorenje“, a telefoni iz „Iskre“ Kranj.