Kada veza postane samo navika

Još 1997. godine, najprovokativniji dečko francuske književnosti Frederik Begbede, napisao je knjigu “Ljubav traje tri godine” i razbesneo tvrdokorne romantike uverene da njihove emocije nemaju rok trajanja. Deceniju kasnije, naslov knjige potvrdila je obimna američka studija nedvosmislenog zaključka – ljubav zaista traje tri godine. I bez obzira na to da li verujete ovom istraživanju ili ga otpisujete kao još jedno u nizu nenaučnih naklapanja, malo je verovatno da se, gledajući parove koji su decenijama zajedno, nikada niste zapitali – da li se zaista vole ili je njihov odnos prerastao u naviku?

Naravno, postoje i one - prave ljubavi, kojima ni decenije ne mogu ništa. Ipak, mnoge dame ostaju u vezi iz čiste navike, iako su emocije davno nestale. Devojke u lošoj vezi nekada čekaju da naiđe „bolja ponuda“, dok je kod udatih situacija još teža. Vremenom one prihvate brak bez ljubavi i „robuju“ mu zbog dece, društvenog statusa, prekora familije... A vreme prolazi. Zato je veoma važno da svako ko se nađe u ovakvoj situaciji odgovori na pitanje: da li veza može da dobije drugu šansu ili je bolje da se probudim na vreme, napravim bolne rezove, ali i dođem u šansu da zaista pronađem sreću i ljubav svog života?

Sve što radimo dva meseca postaje navika, izračunali su naučnici. Tako možemo naterati sebe da svakodnevno jedemo voće, idemo stepenicama umesto liftom, čitamo knjigu pred spavanje umesto gledanja televizije. Da li je neminovno onda da veza, pogotovo dugogodišnja, preraste u naviku? Nije, tvrdi naša sagovornica, psiholog Anđelija Simić, ističući da u današnje vreme mnogi parovi preuveličavaju znake navike, što dovodi do međusobnih optuživanja i konflikata, a koji se često završe neželjenim posledicama i razaranjem odnosa.

- Zapravo, sve što je bilo potrebno jeste analizirati datu situaciju i pronaći načine kako se veza može ponovo osvežiti. U najvećem broju slučajeva, navika je šansa da se veza restrukturira. Rutina ne mora da predstavlja znak da treba da prekinete odnos, već da ga redefinišite, da poradite na nekim stvarima koje su se možda dugo „gurale pod tepih“, da razmislite ponovo o tome šta volite kod partnera, kod sebe, da porazmislite šta se promenilo u vama samima od kada ste u vezi. Izložite svoje mišljenje partneru, saslušajte njega i što je najvažnije, dajte vašoj vezi novu šansu – jasna je Simićeva.

Znaci koji pale alarm su, prema rečima naše sagovornice, sledeći: ono što smo nekada radili sa partnerom ne predstavlja više zadovoljstvo, nemamo potrebu da ga čujemo ili viđamo kao ranije, slabije mislimo na njega, a rituale koje smo zajedno obavljali sada radimo iz navike, a ne zbog uživanja u njima. Ali, ako savladamo ovu prepreku, vezu možemo podići na viši nivo.

- Iracionalno je očekivati da nam u vezi non-stop bude izuzetno zanimljivo, uzbudljivo i da stalno dobijamo pažnju partnera. Čak i ukoliko bi tako nešto bilo moguće, dovelo bi do monotonije i navikavanja, tako da su fluktuacije poželjne kako u životu tako i u partnerskim relacijama. Na nama je da zapravo osmislimo odnos, da damo smisao svemu što se dešava. Odnosno da budemo svesni činjenice o izvesnom stepenu dosade, da ga „istrpimo“, prepoznamo i da radimo na tome kako dalje možemo da razvijamo vezu. Sve su to potencijalne šanse kako možemo unapređivati odnos – podseća psiholog.

Ali, nisu tako retke situacije da odnos nazaduje, bilo zbog nedostatka truda ili iz drugih razloga, a da mi i dalje ostajemo u “mrtvim” vezama. Ovo je naročito izraženo u dugogodišnjim brakovima, pogotovo ako partnere vežu i deca. Glavni krivac za tavorenje je strah od samoće, odnosno od promene koja sledi sa prekidom veze.

- Čak i ukoliko je odnos bio toliko nefunkcionalan i štetan po nas, ipak je u pitanju gubitak, a on sa sobom nosi izvestan stepen tuge i mobiliše snage kako bismo se prilagodili na novonastalu situaciju. Ovo znači promene i u našem socijalnom životu, navikama. Sve što smo nekada radili sa partnerom, sada moramo sami ili eventualno sa prijateljima. Dakle, čitav naš život se restrukturira, a sama pomisao na sve ovo i na činjenicu da smo opet sami, da moramo da tragamo za novim potencijalnim partnerom, da iskusimo eventualne frustracije, iščekivanja, sastanke, ljude često stavlja u poziciju da će radije ostati u vezi u kojoj će dobiti minimalno, nego što će se ponovo „cimati“ i proživljavati sve ispočetka. S druge strane, potrebno je naglasiti da mi prirodno kao ljudska bića imamo potrebu da budemo voljeni i da dobijamo pažnju, pa zbog te činjenice osobe ostaju u nefunkcionalnim vezama jer je i minimum pažnje koju dobijaju, bolji od ničega – objašnjava psiholog i dodaje da ako su razlike zaista nepremostive ili ukoliko jedan od partnera trpi psihičku ili fizičku patnju, jedina opcija jeste raskid veze.

LjUBAV UMIRE AKO SE NE NEGUJE

Prestanak truda partnera jedan je od uzroka prerastanja veze u naviku. Ali ne i jedini.

- Same okolnosti nekada mogu dovesti do toga da veza postane više rutina. Neke od njih su na primer, različita psihička stanja ili bolesti partnera, nezaposlenost ili preveliki rad i umor, fizička udaljenost, različiti životni ciljevi i vrednosti. Veza je živi „organizam“ koji reaguje na bilo kakve promene kod partnera te je stoga potrebno stalno negovati i održavati bliskost. Bitno je da oba partnera budu svesna činjenice da ljubav menja svoj kvalitet tokom vremena, kao i da strast u dugogodišnjoj vezi nije na istom nivou i ne doživljava se isto kao na samom početku, kada postoji uzbuđenost povodom istraživanja druge osobe koja je nova u životu – podseća psiholog.

DAME VIŠE TOLERIŠU RUTINU

Postavlja se pitanje kome lakše pada navika u vezi - muškarcima ili ženama.

- Individualna je stvar ko će biti skloniji da toleriše ovakva stanja. Ipak, ukoliko uzmemo činjenicu da je ženski pol prema nekim istraživanjima tolerantniji i skloniji otvorenijem iskazivanju emocija od muškog pola, možemo kazati da u većem broju slučajeva žene tolerišu rutinu i više su usmerene na očuvanje odnosa. Ovo je naročito izraženo u slučajevima kada je odnos pre rutine imao kvalitete koje dotična žena visoko vrednuje - objašnjava psiholog.