Na jednom sajtu o arhitekturi naišao sam na informaciju da se direktor građevinske firme u Srbiji javno pohvalio da je bez pomoći arhitekata, urbanista, zaštitara i inženjera, sam projektovao do detalja arhitektonski kompleks površine više od 50.000 kvadratnih metara?! Istovremeno, pažnju mi je skrenula izjava preneta u dnevnim novinama u kojoj izvesni Runjo iz Nikšića, tokom ispitivanja pod sumnjom da je na njega u Beogradu pokušan atentat, tvrdi da nije pripadnik crnogorskog kriminalnog klana. "Ne prodajem drogu, zidao sam neke zgradice", kaže on. U trećoj medijskoj informaciji, beogradski arhitekta i angažovani opozicionar Dragoljub Bakić žali se na predstavnike vlasti koji su, uzurpiravši ulogu arhitekte, ne pitajući ga, nestručnim odlukama tokom rekonstrukcije upropastili njegov autorski objekat halu "Aleksandar Nikolić", čak ugrozivši bezbednost posetilaca.

Već smo navikli na brojne slučajeve u kojima je arhitektonska struka omalovažena, a njenu reč preuzeli "investitori", ljudi iz kriminogenog miljea, neretko i političari. U gradovima Srbije i dalje buja divlja gradnja, a prema nekim podacima u Beogradu se čak svaki peti objekat gradi bez građevinske dozvole, protivno urbanističkim uslovima. Najkvalitetnije lokacije su u posedu ljudi iz "podzemlja", a postoji sumnja da je novac koji oni ulažu u nekretnine stečen kriminalom. Prema pisanju medija, kroz tržište nekretnina proteklih decenija u Srbiji su oprane milijarde evra. Kao učesnici u lancu "najsigurnijeg biznisa kroz koji se peru pare", arhitekti su samo služinčad. Bez obzira na to da li su investitori predstavnici kapitala kriminalnog porekla ili pojedinci u službi države koji misle da im je data vlast, pa i ona upravljanja zemljištem, oni biraju arhitekte koji će najuverljivije oslikati njihovo duhovno, civilizacijsko i materijalno stanje i potrebe. Arhitekta je uvek bio, a posebno danas je samo "roba na tržištu koja sve obećava, ne bi li bila korišćena".

Mark Tven je davno rekao, a neki nas uporno podsećaju: "Ako treba da progutaš žabu, učini to ujutro. A ako treba da progutaš dve žabe, progutaj prvo onu veću." U arhitekturi, ovaj nesvakidašnji stav prisutan je i danas. Nije toliko opasno što nas učestalo teraju da gutamo žabe, koliko zabrinjava stanje u kojem smo se navikli na to. Naši građani svakodnevno gube najvrednije prostore svoje zemlje koje im otimaju raznorazni "investitori". A na širem planu, i dalje nas prisiljavaju da "progutamo najveću žabu" - Kosovo i Metohiju, čak i u oblandi nekakve "razmene teritorija". Bilo bi interesantno uzvratiti stranim uzurpatorima i zagovornicima ove "ideje" ponudom o "razmeni" ovih naših istorijskih teritorija sa njihovim. Nekima bi bilo lepo da, u zamenu za otete prostore naše južne pokrajine, Srbija ima parče teritorije Berlina, Londona, a zašto ne i Vašingtona?