Posle korone nužno je razgrnuti mrak, neznanje, arogantnost i - samoživost: Miloš Latinović o vremenu koje iza i ispred nas

Vukica Strugar

24. 05. 2020. u 10:00

После короне нужно је разгрнути мрак, незнање, арогантност и - саможивост: Милош Латиновић о времену које иза и испред нас

Foto Z. Jovanović

Pisac i direktor Bitef teatra i festivala kaže da su p i briga za druge tokom pandemije, konačno, podsetile su na lice ljudskosti. Bitef po planu u septembru

IZ Kikinde je u Beograd dolazio dva puta: jednom na studije političkih nauka, drugi put da uplovi u pozorišne vode kao direktor Bitef teatra i istoimenog festivala. Miran i vojvođanski odmeren, Miloš Latinović uspeo je brzo da stekne poverenje saradnika i da između obaveza pronađe svoj "čamac na Tisi" - pisanje.

Autor je šest zbirki priča, sedam romana, dve knjige eseja, dve monografije, desetak dramskih tekstova i više od sto književnih priloga. Dani izolacije doveli su ga u poziciju "podvojene ličnosti": piscu je prijala usamljenička tišina, dok je pozorišnik zebao šta će od sezone i festivala na kraju biti...

- Bitef festival biće održan u septembru kao što smo i navikli, naravno, ukoliko se ne dogodi nešto, kako kažu Banaćani, naopako, na šta ne možemo da utičemo - kaže Miloš Latinović u razgovoru za "Novosti". - Iza nas je izgubljena pozorišna sezona, a pred nama prostor koji je delovao izgubljen. Epidemija je slična revoluciji: razara i uništava. Ipak, posle nepogode treba nastaviti život. Festival pripremamo studiozno i temeljno, kao da je sve uobičajeno. Nadamo se da će jesen uneti dozu optimizma, pa i svesti da ništa više nije isto. A da to drugo, novo, nepoznato - mi treba da kreiramo.

o Imate li "rezervnu" varijantu za slučaj da u septembru ne mogu da dođu gosti iz inostranstva?

- Razrađivali smo sto i jednu opciju. Sada, kada je repertoar usvojen, ostaje da verujemo u "lepo vreme" i poštovanje postignutih dogovora. Spremnost pozvanih trupa da što pre izađu pred publiku je ohrabrujuća. Naravno, nije jednostavno. Od nas se, pre svega, traže uslovi putovanja. Pozorište je nemoćno kao nikada u svojoj istoriji, ali nije spremno za predaju. Dolazi Tespisovo vreme, ipak, nevolja te nauči oprezu, pa tako i festival ima određenu alternativu ako trupe iz Belgije, Francuske, Nemačke i Slovenije ne budu mogle da dođu do Beograda i Srbije. No, o tome ćemo razmišljati, kako bi rekla Skarlet O`Hara, sutra. Ako bude potrebno.

o Bitef teatar osmišljen je kao avangardno pozorište, korak ispred društvene stvarnosti. Da li će ovo što nam se dešava, ostaviti svoj pečat u vremenu?

- Prikazali smo kako izgleda "svet bez ljudi" i apelovali da počnemo "ljubav iz početka". Jer, naš svet je došao do ruba: požari u Amazonu i Australiji, brzo otapanje leda na Grenlandu, poplave u Americi. Deluje da umetnost samo registruje, nažalost, mi smo anticipirali i upozoravali, opominjali. Strašna je dugovečnost kratke pameti čoveka sadašnjosti. I u predstavama Bitef teatra naglašavali smo potrebu poštovanja prirode, uvažavanje ljudi drugačijih stavova, suprotne politike. Šta nas čeka? Za odgovorom još tragamo. U jednoj anketi italijanskih teatrologa postavljeno je pitanje: "Koji je svemir pozorišne budućnosti"? Mnoštvo je zanimljivih odgovora... Jasno je da niko neće odustati - od onih koji veruju u neoborivost klasične forme, do onih koji se "kunu" u pozorište tehnologije. Nadam se da ćemo u decembru ponuditi moguću alternativu kroz rad Maje Pelević i Nikole Zavišića.

o Kakve promene očekujete na globalnom nivou posle ove pošasti?

- Već su vidljive. Pomoć i briga za druge tokom pandemije, konačno, podsetile su na lice ljudskosti. Mislim da će nas sati straha u vreme korone stalno opominjati koliko je čovek nemoćan pred nepoznatim, pred silom prirode. Nužno je razgrnuti mrak, neznanje, arogantnost, samoživost.



o Da li će nas ovo iskustvo opametiti ili će sve biti, što bi rekao Selimović, kao udarac u lakat - kratko i intenzivno?

- Selimovićeva proza mogla bi da bude lektira za "popravku" ljudi, ali kako da obavežemo na čitanje, na razmišljanje, na promenu čoveka čiji je život isprazan i jadan? Logično da udarce, poniženja, nemoć i patnju želi brzo da zaboravi... Pred tehnološkim novinama čovek gubi značaj. I to će biti tema Bitef festivala. Objektivno, epidemija je bila kratka i intenzivna opomena, ali njeno dejstvo moralo bi da bude na duge staze. Nisam siguran da je opomena dovoljna, uočavam i dalje bahatost čoveka. Nije slučajno da je Meša i ovo rekao: "Živi što lepše, ali tako da te nije stid." To je pitanje ravnoteže.

o Koliko su dani izolacije bili izazovni za vas kao pisca da započnete (ili završite) neko novo delo?

- Izolacija je prirodno okruženje pisca. Takav je zanat, usamljenički. On egzistira opsednut idejama kao duhovima, traje sanjareći, troši vreme tragajući za rečju. Jer, njegovo nije, kako kaže Rilke, da kaže: krčag, voćka, demokratija. Nego da kaže - razumi. Nije to lak zadatak u okruženju agresivne svakodnevice, zato je izolacija nužna. Stanje u kojem smo se našli zbog epidemije deluje kao prirodni prostor književnika, ali on ne može da se odvoji od svog vremena zbog toga što u delo želi da utka i komadiće vizuelnih senzacija, delove razgovora, misli o kojima je diskutovao sa prijateljima. Sve to sam iskusio birajući književnost za svoj poziv. Bežao sam u izolaciju, sada sam iskusio i njen prinudni okvir. Bilo je identično tegobno, samotnički, lepo, zanosno, mučno i veselo. Vreme sam ispunjavao stvarajući. Novi roman nije o epidemiji, ali zahvaljujući pošasti uspeo sam gotovo da završim jednu sentimentalnu priču o običnim ljudima.



o Među priznanjima imate i nagradu Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za roman "DŽelat u raju". I vaši junaci, kao i vi, često pripadaju tom prostoru?

- Banat, to je mitska zemlja. Deluje mi kao Patagonija. Egzotična, lepa, privlačna, mada zaboravljena. To je prostor u kojem žive duhovi i tinjaju strasti, gde ćeš zateći nataložena sećanja i pronaći more priča. U svojim dugim šetnjama Beogradom, često sa Kalemegdana gledam preko Dunava na drugu obalu, odakle počinje "ravna zemlja međ` rekami". Mnogi su iz tih magli došli do Beograda tragajući za sobom i mirisima sreće. Jedan od njih je Dušan Vasiljev, kojem je čitav život protekao na pogrešnoj strani reke. Miloš Crnjanski iz Ilanče je stigao do ovog grebena. I sto, hiljade drugih. Beograd je divan grad ali sam, čini mi se, postao star za njegov ritam. To je grad za mlade ljude. Kao i svaki velegrad dočekuje raširenih ruku ambiciozne, hrabre, vredne, pune ideja, spremne na greške i njihovo ispravljanje. Nisam više takav i nekako mi se čini da se sve manje osećam komotno u beogradskom šinjelu. Vreme je za salaš kraj reke, da ne bih ostao na pogrešnoj strani.



VREME KAMERNIH KOMADA

* HOĆEMO li neku dramu uskoro videti na pozorišnoj sceni?

- Narodno pozorište iz Niša izvelo je na kraju prošle godine komad "Krv crvenog petla" u režiji Jovane Tomić, a njegovu beogradsku premijeru krajem marta "zabranila" je epidemija. To je drama o ljubavi i politici, čijom inscenacijom i glumačkim kreacijama sam veoma zadovoljan. Nadam se da će dramatična priča o Čehinji Lidi Barovoj, velikoj filmskoj umetnici u nacističkoj Nemačkoj i ljubavnici Gebelsa, ili možda drame "A kao Ahmatova" i o filmskoj ikoni Brižit Bardo, uskoro ugledati svetlost dana. Dolazi vreme kamernijih komada, pa se nadam da će za moje drame biti više interesovanja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije