TV KRITIKA: Finale festivala laži

NASTAVAK i kraj trodelnog poduhvata Švarma i Javnog servisa Srbije potvrđuje, između ostalog, zaključak koji je na kraju svoje bogate i uzbudljive karijere izveo vodeći savremeni istoričar srpskog naroda Miodrag Ekmečić, u svom testamentalnom delu "Dugo kretanje između klanja i oranja - Istorija Srba u novom veku (1492-1992)", gde kaže: "Ovo je doba kada je objavljen rat istorijskoj nauci... Tu tuđe nevladine organizacije stalno nameću svoju prvu reč u javnom mnenju u kulturi." Ovo poslednje naročito važi za Švarma i njegovog "Apisa", koje su u celini nadahnuli tuđi i neprijateljski izvori, ali su bili finansirani iz džepa srpskih poreskih obveznika, preko državne televizije. Taj više puta opisani i analizirani (naročito na ovim stranicama) apsurd niko još nema nameru da objasni, i mi ćemo nastaviti da tražimo objašnjenje, tim pre što nikako nisu zaboravljeni "Nemanjići" ni "Kralj Petar", niti još neke tvorevine iz iste kuhinje. Završni akcenat Ekmedžićeve ocene naročito se tiče Švarmovog "Apisa", potopljenog u mračne tonove, u pseudoistorijsku zonu sumraka: "Mrak lebdi nad nama... Budućnost gledamo kroz tamu." Tako je cela ova udjurma izvedena u korist srpske štete, što joj je i bila svrha.

Bilo je tu i drugačijih tonova, sve u maniru uzimanja sa švedskog stola istorije samo začina koji podupiru unapred zadate zaključke, kao što je onaj profesora Kovića o tri vodeće vizije srpske (geo)politike u doba uspona i golgote Srbije 1904-1918. - Aleksandrove, Pašićeve i Apisove - koje se nisu razlikovale po svojoj suštini, ali jesu po metodu. Sve tri bile su čisto srpske i imale u vidu konačnu srpsku dobrobit, što je tačan zaključak i što bi se moglo uzeti kao pravičan ishod. Ne! Švarmu i njegovim "istoričarima" nikad nije dosta prljavog veša, ubistava, zločina, zavera i otrova, i to su osnovna njihova oružja u pokušaju "da sve srpsko poreknu i ukinu" (Danojlić).

Bilo je zastrašujuće u ovoj seriji svedočiti količini i stepenu mržnje, koju su naročito ispoljavali sam Švarm te hrvatska povjesničarka Branka Prpa. Trebalo je samo slušati boju njenog glasa i videti grč na njenom licu kad pomene bilo šta srpsko ili kad izvali "Srbija je u potpunoj katastrofi" ili "Srbija je tu marginalni igrač"... Mržnja i zavist generišu ovaj narativ; nema tu više govora o bilo kakvoj, ma i ostrašćenoj oceni, nego je u pitanju bolesna pakost. Zbogom nauko i pameti!

Ipak, finale ovog "festivala laži" (izraz samog autora) je Švarmova apoteoza Josipa Broza Tita u slučaju "Apisove afere", tj. "sudskoj" reviziji "Solunskog procesa" u režiji Leke Rankovića, 1953. godine u Beogradu. Kome je i zašto trebala ova sudska predstava ni danas nije jasno i u to se nećemo upuštati (osim što je i autoru izvesno da je u pitanju bila "kompromitacija Aleksandra", što nikada nije bilo sporno). Tada je Apis bio potpuno "rehabilitovan" i oslobođen svih optužbi iz 1917. "Što nije moglo pod Aleksandrom, moglo je pod Titom. Poslednju reč dala je ipak Crna ruka!" - uzvikuje teatralno Švarm.

Evo sada i poslednje kontradikcije u ovoj teškoj petljavini: ako je tačno sve što je u tri čina nadrobio o Apisu - a to je da je bio demon, zlikovac i vođa čopora - kako onda taj isti na kraju ispade heroj i nevina žrtva? Koga pozdravlja Švarm u svojoj glorifikaciji Brozove pravde i to u najmračnijem periodu njegove avnojske tiranije: Apisa kao vođu "udruženog zločinačkog poduhvata", kako je izgledalo do pred sam kraj serije, ili Apisa kao narodnog heroja, žrtvu nenarodnog režima, kako izlazi na kraju? Šta iz svega ovoga može da zaključi onaj ko je prvi put gledao ovakvo rovanje po novijoj srpskoj istoriji u izdanju Švarma, lista "Vreme" i Javnog servisa Srbije?

Da je "Crna ruka" na kraju pobedila zahvaljujući Josipu Brozu Titu? Takvu fenomenalnu glupost ispostavio nam je u finalu Filip Švarm, od čega se i Aleksandar i Pašić i Apis (o Brozu da ne govorimo), sa sve palim junacima, onolikim "crnorukcima", u grobu prevrću.