Pogled iskosa: Sećanje na slikara

Deset je godina od odlaska jednog od najvećih svetskih crtača i značajnog slikara Branislava Markovića (Knjaževac, 1948 - Beograd, 2010). Potiče iz kraja u kome nema previše umetnika, ali ih nešto neodredivo čini posebnim. Tihi, smireni a ponositi, slikari i crtači kao Branislav Marković, Dragoslav Živković i Miroslav Bata Blagojević Cincar izrazili su duboku tajnu tog podneblja, drevnost praslovenskog sveta, začaranost Istočne Srbije između života i smrti, sna i realnosti. Marković je u svetu slikara bio među najpovučenijim, posvećen porodici i beskrajno odan umetnosti. Za njega je znao samo mali broj posvećenika, njegove izložbe su bile retke, najbolje radove nije prodavao. Bio je likovni aristokrata, zatvoren u svet svoje umetnosti koja je iznenađivala laike i stručnjake. Prezirao je medijsku halabuku i zahteve vremena, okrenut večnom u umetnosti. Prijatelji su ga poznavali kao mudraca, umeo je satima da besedi o umetnosti, da je tumači, vrednuje i uzdiže, opijajući slušaoca toplinom i ljudskošću, duboko poštujući sagovornika. U mnogo čemu imao je posebni ugao gledanja, sopstveni ključ za rešenje ne samo slikarskih problema.

Pročitajte još - Spasavanje umetnosti

Branislav Marković je bio posvećenik, fanatik crtačke umetnosti, jedan od najvećih svetskih crtača druge polovine dvadesetog veka. Dragan Lubarda, njegov profesor, apostol beogradskog crteža je crtao i do pedeset sati neprekidno, a i Uroš Tošković, drugi bog na nebu srpskog i crnogorskog crteža je imao brojne stvaralačke podvige. U ponečemu je njihov sabrat otišao dalje od njih. Crtež je shvatio kao isposništvo, možda pokajanje, povlačenje u najdublje osnove bića. Bio je jedan od mnogih talentovanih studenata beogradske Likovne akademije, đak Ljubice Cuce Sokić. Poštovanje je bilo uzajamno, shvatanje slike stare profesorke odredilo je kasnije njegov odnos prema boji. Unutrašnji preokret dogodio se na studijama neočekivano, kako to obično biva. Na času crtanja večernjeg akta neki od studenata nervozno je, brzo povlačio poteze i u tišini se čulo škripanje njegovog pera po papiru. Tada se profesor večernjeg akta Dragan Lubarda prodrao: "Kultiviši pero!" Bio je to trenutak prosvetljenja, Markoviću se otkrila tajna crtanja, crteža kao discipline najviše udaljene od škrabanja. Drugi prelomni događaj zbio se prilikom veoma pažljivog posmatranja Raspeća u Studenici. U zanosu proučavanja srednjovekovnog živopisa, u naporu da pronikne u tajne starih majstora, otkrio mu se anatomski način rešavanja figure, posebno crtanje ruke i sklopa šake, freske su ga poučile kako da crta prste i objedini druge delove tela. Nije reč samo o tome da je u blesku intuicije spoznao ono što drugi godinama pokušavaju na časovima anatomije ili proučavajući zapadne majstore. Upoznao je nešto mnogo više - božansku meru stvaranja, odnose proporcija i nepogrešivost u srazmerama koje odlikuju pravog umetnika.