Književnik Petar Sarić: Kosovo može da bude okupirano, nikad oduzeto

PODNO Šar-planine u malenom selu kome je golema Brezovica darovala ime, živi i stvara Petar Sarić. Stražari, decenijama, u kući pored puta Uroševac - Prizren. Gazi smetove devete životne decenije, i kaže da mu kosmetski kućni prag nadvisuje Šaru.
Na tom pragu on brusi svoj novi roman "Klobuk" i uvek ima ponešto da doda. Utegne reči i rečenice, pomeri zapete i tačke i u samo njemu svojstveno zvono ubaci poruke i pouke koje udaraju iz njegovih pesama, pripovedaka, romana - dela koja ga svrstavaju među najbolje pripovedače u posleratnoj književnosti srpskog juga. Zato je zasluženi laureat prestižnih nagrada koje je upisao u svoje stvaralačko trajanje, a jedna od dražih mu je i priznanje koje dodeljuju "Novosti" sa pečatom Meše Selimovića. Za intervju koji nam je dao, posle dugog ćutanja i uoči odlaska u bolnicu, zaslužne su samo "Novosti".

* Šta je okosnica vašeg novog romana, koji je još u rukopisu, a šta njegova poruka i pouka?

- Osnovna priča "Klobuka" je danak u krvi. Ali ta priča, pored onoga šta bi ona htela da bude, može i da potone, i postane sporedna. No, bez nje se nigde ne bi stiglo. Kad ti se učini da je priča neizbežna, da nekontrolisano nadolazi, odjednom vidiš da se ona neosetno izmigolji; izgubi se kao da je nije bilo, ili kao da si na nju sasvim zaboravio. A onda neka njena reč, na nekoj budućoj stranici, pedesetoj, stotoj, ili na samom kraju knjige, zajedno sa rečju uz koju je pristala, vaskrsne; dobije značenje koje, usamljena, nikad nije imala; značenje koje može da iznenadi i samog zapisivača (kazivača). Tako se može reći da ta reč, napuštajući svoju usamljenost, preobučena i neprepoznatljiva, može da se izmetne u pravo čudo. Bez nje, i one s kojom se na nekoj stranici spojila, ove knjige ne bi bilo. "Klobuk" ako stane na svoj put, može stići tamo kuda se zaputio.

* Vagate svaku reč. Oprezni ste kao i uvek, ali je simbolika neizbežna i prepoznatljiva.


* Ostali ste na Kosmetu dok su mnogi odlazili, odlazili... Stražarite na Šari kao kakva karaula?...

- Ostao sam na Kosovu ne odvajajući se mnogo od onoga što sam, kao dete, poneo sa sobom. Istovremeno, saznavao sam svet za koji nisam znao da postoji. Nisam znao da postoji takva mržnja među ljudima. Sve vreme branio sam se i od nje, ali ne znam koliko sam uspeo. To traje, da ne verujete, preko šezdeset godina, a sad se još i zahuktava. Ali, iako imam 82 godine, naiđe da se osećam kao dečak, kad sam bio najsrećniji.... Počnem da pevušim. Na Kosovu ima puno razloga za strah, ali bez tog straha, čini mi se, da bih i ogluveo i oslepeo. Život sa strahom takođe je život. Nisam siguran da bih u najluksuzijem beogradskom stanu dobro spavao.

* Javlja li vam se ko iz Beograda? Pitaju li: kako si, Petre? Brinu li kao onda kad su zaječala zvona Darinke Jevrić?

- Javljaju se iz Beograda. Nekolicina, kao onda. Ali, jedno današnje javljanje mnogo je skuplje od ondašnjeg. Zvona Darinke Jevrić redovno ječe.

* Pamtimo vašu rečenicu sa dodele nagrade "Meša Selimović": "Sa kosmetskog kućnog praga vidi se ceo svet." Dokle sad sežu ti vidici? Preti li nam sudbina Hazara?


* Kaže se da okupatori imaju strah, okupirani nadu. Šta vi mislite?

- Dobro je taj rekao. Okupirani se uvek nada, okupator uvek strahuje. Uhapšeni, ako zna da je pravedan, slobodniji je od onoga koji ga je utamničio.

* U Crnoj Gori ovih blagdanskih dana, u svet odlaze biblijske slike. Kako vidite završnu?

- Najponosniji Srbi žive u Crnoj Gori. Danas, po volji moćnog Zapada, hoće da ponize i njih, i sve Srbe bez obzira na to gde žive. U Crnoj Gori zatiru ćirilicu - ima je još samo na grobljanskim spomenicima - menjaju jezik, poništavaju pamćenje; najzad, udaraju i na veru!... Od toga nema goreg poniženja i sramotnijeg pokušaja poništenja. Bilo je sličnih pokušaja; bilo ih je ko zna kad i ko zna gde, ali to učvršćuje narodnu privrženost veri, snaži slogu i spremnost na žrtvu. Kad ne bi bilo verujućih, ne bi bilo ni snova.

* Jednom ste nam kazali da i od smrti ima strašnije, a to je kad se dete postidi svog roditelja. Pa, šta pričate sa svojom unučadi?

- Često se, i dugo, igram sa njima. Svakodnevno. Kad bismo samo mogli da se ponašamo prema njima kako što se oni ponašaju prema nama. Oni nas poznaju po pokretima koje činimo a kojih nismo svesni; mi njih po rečima koje glasno izgovaraju. Dvojicu unuka, jedan ima 5, drugi ima 7 godina, zovem svojim drugovima. Gotovo svaki naš razgovor počinje tom rečju. Oni razumeju i neizgovorene reči. Kad bi imao ko da ih čuje, i zabeleži.

* Peter Handke, i večna uspomena na vreme ljudskosti. Zaboravljeno je, izgleda da mu je prištinsko "Jedinstvo" štampalo knjige, a vi ste tada bili direktor izdavačkog sektora.

- Da, u ono vreme kad se na Kosovu i Metohiji razgorevala vatra mržnje, objavili smo u "Jedinstvu" dve Handkeove knjige. Promocija "Zimskog putovanja, ili pravde za Srbiju" bila je najveća kulturna svečanost u Prištini. Mnogo kasnije sreo sam se s Handkeom u Velikoj Hoči, u kojoj je boravio kao dobrotvor. Ništa nije morao da kaže, sve se videlo na njegovom licu. A ja sam, tada, rekao da bi mu trebalo podići spomenik u Beogradu, tu negde na Kalemegdanu.

* Da se vratimo "Klobuku". Da li je ovaj vaš roman još jedan poziv protiv svih podela u našem srpskom narodu?

- Samo jednom, kao učenik četvrtog razreda osnovne škole, video sam kamene ruševine "grada Klobuka" koji je, deleći jedan isti narod, činio granicu između Crne Gore i Hercegovine. Ta granica, do danas, nije pomerana. A, kako je Asan-Jovan - pravio je "čuda od kamena", i sve češće sanjao svoje roditelje i sestru - izbegavao da predvodi svoje askere, da zapoveda i komanduje, čitalac ima pravo na pomisao da će on, jednog dana, odbaciti tursko ruho i pridružiti se belogorskim hajducima. Čitaoci se mogu i podeliti: jedni će tvrditi da će Jovan zbaciti tursko ruho i preći svojim Srbima, a drugi da će doživotno ostati Turčin Asan. I jedni i drugi, iako nije ugodno tvrditi, mogu biti u pravu.

SLOŽENA VEŠTINA OPSTANKA

Čemu bi trebalo sve da se povinuje narod koji ima svoje Kosovo i Metohiju?

- Mora da se vraća i povinuje svojoj slozi. Stalno da vežba složenu veštinu opstanka. Njegovo je ono po čemu ga drugi prepoznaju i mora, uvek, ponovo da ga osvaja, sa svešću da niko nije siguran kada je počelo to osvajanje ni kada će se završiti. A, valja oslušnuti i onog koji veruje da bi bilo najbolje da se nikad ne završi. Tu je zametak neslućenoj mitskoj snazi, kojoj nikakva fizička sila ne može da naudi.

LUKA MIRA I OKREPLjENjA

U "Mitrovoj Americi" i "Sari" u središtu pažnje je porodica. Zašto ona, kao nekada, nije više uzvišena vrednost?
- Porodica. Eto i vi postaviste pitanje na koje nije tako jednostavno odgovoriti. Ono, koje se vešto i uporno skriva, nije za odgovor. Društvo, bez zdrave porodice je bolesno društvo. Tu, kao da ne možemo ništa. Jer, da možemo, zar ne bi mnogo šta drukčije bilo? Zar ne bismo umesto izmišljenog raja imali raj, čije je središte porodica? Nažalost, više je porodica koje se međusobno glože. A najviše je onih koje se kameleonski pretvaraju da se vole. Možda su one najružnije.