Prvi put u istoriji kinematografije jedan šahista, usput i filmofil, kontroverzni velemajstor Vladislav Tkačijev našao se u žiriju jednog filmskog festivala. Njegovo oko za sedmu umetnost prepozanao je i odabrao Emir Kusturica, a čovek koji tri države, Rusiju, Kazahstan i Francusku smatra podjednako svojima za "Novosti" ističe: šah je umetnost, nauka, religija, sport i igra, a reći ću vam šta je on za mene. To je ogledalo u koje čovečanstvo vekovima sebe posmatra, potrebno svakom pojedincu da sebe i svoj sadržaj sagleda u formi i to onoj - dobro i lepo oblikovanoj.

- Poziv je i za mene bilo iznenađenje. Za to zaslužan jedan drugi šahista, Karl Stragnov. Njega poznajem 20 godina. Kad se preselio u Srbiju počeo sam posredno da saznajem i učim o vašoj zemlji. Znate za to uzbudljivo osećanje, kada sa nekim delite stvari za vaše oko i dobre. U tim razgovorima ime Emira Kusturice uvek bi isplivalo na površinu. Filmofilsku strast razvio sam u Kanu, a srpsku kulturu upoznavao gledajuću filmove nasumično, prvo ostvarenje "Crna mačka, beli mačor", zatim "Sećaš li se Doli Bel" koji je moj apsolutni favorit, pa "Dom za vešanje"... U svakim slučaju, ja sam zaista prvi šahista u istoriji kinematografije koji se našao u žiriju filmskog festivala, Kustendorfa.

* Vaša biografija "kaže" da imate tri "svoje" države, kako se to dogodilo?

- U SSSR otac je bio vojnik, selili smo se često. I kako to biva, brat mi je rođen u Tadžikistanu na granici s Kinom, ja sam rođen u Moskvi 1973... Usledila je selidba u Kazahstan i sva ova mesta su deo mene, na svakom sam bio dovoljno dugo. Period od dve decenije života u Kanu rezultat je mog uspeha. Kada sam postao dovoljno jak počelo sam sa nastupima po celom svetu, 1994. dogodio se i jedan romantični put u Francusku, nazovimo ga tako. Čovek iz Hrvatske i predsednik tamošnjeg kluba Damir Levačić me je pozvao da ostanem. Sada ponovo živim u Moskvi.

* Šta se sa šahom dogodilo, gde je nestao sa "stvari" čija osnovna pravila svako na planeti zna?

- Više ne zna svako osnove šaha! Na svakoj tački planete izgubio je poziciju, čak i u Rusiji. Mi smo uz knjige i ikonu u svakoj kući imali šahovsku tablu. Taj kult objedinjene vere i pameti, nestao je. Procenite onda sami koliko smo izgubili. Ali znate šta je ostalo. Još jedino političari vole da ih dovode u vezu sa vrhunskim šahistima. Tako grade sliku o sebi kao pametnima, što u većini slučajeva nisu.

* Veliki deo života provodite pokušavajući da promovišete "objedinjenu veru i pamet"...

- Nije baš sve izgubljeno, ako posmatramo finansijsku stranu. Velemajstori koji su ranije podučavali mlade, jedva su sastavljali kraj s krajem. Sada posredstvom interneta, oni recimo iz Moskve, daju lekcije učenicima i studentima u Stokholmu, Berlinu ili Sidneju. Izgubila se ipak religijska komponenta. Istovremeno, lakše je preživeti svakodnevicu zbog malo više para u novčaniku.

* Pored vere i pameti, želeli ste i lepotu u istom pakovanju, zajedno sa bratom kao "Blic braća" ogranizovali ste takmičenje za "Svetsku mis šaha"...

- Nas su zvali "Blic braća" jer smo igrali brzopotezni šah i voleli film "Braća bluz". Poenta sa "Mis šaha" bila da razbijemo kliše. Da pokažemo da u svetu štrebera ima lepote na pretek. Zar pamet nije tako očigledno - lepa? Ja mislim da jeste. Šahistkinje su lepe. One najbolje su dobro razumele ovu igrariju osmišljenu tako da promoviše šah. Pokazalo se međutim da pamet i lepota u "jednom pakovanju" i nisu neki prioritet za ostatak sveta, za finansijere projekta u Francuskoj i Rusiji naročito jer nisu našli način da zarade koliko su želeli, a izgleda su želeli previše. Tako se dogodilo da ova promocija šaha nije dugo potrajala. Bilo je doduše kratkotrajnog uspeha, o tome su pisali svi najveći svetski mediji, telefoni su nam zvonili usred noći: Vlad, ovde "Radio Sidnej", da li biste nam rekli... Ovo smo radili iste godine kada je Cukerberg pokrenuo svoj projekat, nudeći na početku lepotice, o pameti nije bilo reči, ali se njegova ideja kasnije razvila u "Fejsbuk".

* Nekada je vrhunski šah bio stvar intelektualnog prestiža...

- Ja sam šah počeo da igram 1983. godine. Zakoračio sam u šahovski klub godinu dana kasnije. To je bilo nešto veličanstveno. Imali ste šahiste u svim vestima, u novinskim stupcima, ima li nekoga na svetu da ne zna za Karpova i Kasparova ? Znate li ko je broj jedan danas? A tada je svetska organizacija profesionalaca, mene kao talentovanog klinca zvala da igram u Parizu i Londonu. Igraš i gledaš u Trijumfalnu kapiju. U zamcima.

* Ipak igra nije zanimljiva za publiku, da li te to razlog očiglednom padu?

- Da, čak ja na izvestan način verujem da bi klasični šah trebalo da bude "ubijen". On treba da ostane u rukama zaljubljenika naravno, ali treba promovisati "blic", "cuger", brzopotezni šah. U suproznom, neće nas biti. Moraju se uvesti neke estetske novine, da bi stvar uspela. Opet, šah traje 15. vekova a verujem i u to da konzervativci koji se uvek nalaze na čelu šahovskih organizacija i one krovne a to je FIDA, ne gledaju blagonaklono na novine. Oni nemaju neke velike vizije. Od šaha prave geto za intelektualce. Možda Karpov jeste inteligentniji od većine stanovnika ove planete, ali sigurno nije prvi među pametnima, a Kasparov još manje. Šah u svakom slučaju pomaže da razvijete svoje potencijale. Važno je da započnete u ranom detinjstvu. Ali posle toga, vi samo to radite. I to što ćete napredovati radeći, ne znači automatski da ste Njutn.

* Šta je onda potrebno da neko dođe u svetski vrh?

- Potreban je Bogom dani talenat, dovoljno veliki, kao za svaku profesiju. Potreban su još i jak karakter, kao i čelične mošnice jer je poraza na ovom putu previše. I još jedno, najveći su imali su jaku novčanu podršku. To je veliki novac. Magnus Karlson na primer, iza sebe je imao ogroman tim ljudi koji su negde na norvaškim ostrvima radili za njega. Mi ga vidimo samo na turnirima, ali to je tek vrh ledenog brega. To košta puno, dakle, ako nemate dovoljno novca bićete tu negde ali nikada u samom vrhu.

* Kakav je konačan ishod čuvene šahovske bitke između čoveka i kompjuterskog algoritma?

- Rivalstvo kompjutera i čoveka počelo je tokom Drugog svetskog rata. Britanski kriptolozi su pokušavali da dekodiraju šifre čuvene nemačke "Enigme". Šahisti su to radili za Čerčila. Prvi kompjuteri su nastali na šahovskoj logici. Najveća današnja kompjuterska revolucija u šahu je u tome što je ukinuto linearno razmišljanje, sada kompjuter umesto ovakve logike sintetizuje milione odigranih partija u sekundi. I izbaci pravi potez. Dodaću još, šah je u Drugom svetskom ratu sprečio nuklearnu katastrofu, a u budućnosti će kompjuteri menjati šah.

* U obilju velikih partija, koju pamtite kao najuzbudljiviju?

- Najznačajniji meč je onaj sa Garijem Kasparovim 2001. u Kanu. Mediji su mene predstavljali kao "domaćeg momka" navijački, a njega kao najvećeg šampiona svih vremena. A mi smo se poznavali, uvek bi se fino pozdravljali, popričali o šahu. Pred meč, pozdravio sam ga uobičajeno, a on nije otpozdravio. Pogledao sam ga u oči i video pogled koji bih moga opisati jedino kao manijakalan. Manijak, nemam drugi opis! A ja koji ovo kažem, takođe imam izuzetno jak pobednički karakter. Prva partija završila se remijem. Drugu sam izgubio.

* Jedna od najzapaženijih partija u istoriji šaha je vaš "incident u Kalkuti". Tada ste zaspali za šahovskom tablom, nekoliko puta...

Sada smem da pričam o tome, 11 godina kasnije. Posle treće runde i tri remija bio sam uznemiren. Igram protiv tipa o kome namam pojma, ja "jedem" njegove pešake, on moje, ali ih on baca preko ramena na pod... Sudije ćute. Malo frustriran pauzi odlazim u obližnji kafić sa nekim poznanicima. Vraćam se zatim za tablu, trešten. U nekoliko navrata spustio sam glavu na tablu, na zaprepašćenje svih. I odspavao nekoliko tura. Meč je prekinut a sledeće čega se sećam je buđenje u hotelskoj sobi sutradan ujutru. Mamurnog, zove me poznanik iz kafića i kaže: postao si svetska zvezda, nacionalne televizije u Francuskoj, Rusiji, Engleskoj, svaki kanal i sajt preneli su priču! Telefon nastavlja da zvoni, a svi svetski mediji žele intervju... To nije slava o kojoj sam sanjao, jer sam brinuo o mojim roditeljima koji su konzervativni. Međutim i sada kada odem na primer na Filipine, ljudi znaju to je Vlad Tkačijev. I nekim čudom, incident je popularisao šah.