Dok su ga terali da prizna genocid u Srebrenici, uzvraćao je pokoljem u Kravici: Kad Handke objasni na svoj autonomni način

IMA li mučnije sudbine od one koja zadesi majku kada mora da sahrani sopstveno dete? Bila ona muslimanka, Srpkinja ili s ostrva Fidži. Pokušao je Peter Handke to ovih dana da objasni na svoj autonomni način. Dok su ga terali da prizna genocid u Srebrenici, uzvraćao je pokoljem u Kravici. Dok su mu navodili muslimanske žrtve, podsećao je na srpske. A iznad svega stavljao literaturu za koju je nagrađen.

Čerečili su ga, zato što hoda perom i uverava se sam. Udarali ga kao bokserski džak, zato što ima stav.

Odlazeći na sahranu Slobodana Miloševića ujedno je bio i na pokopu Jugoslavije, zemlje antipoda Trećem rajhu u čijoj nacističkoj vojsci su nastradali njegovi na silu mobilisani ujaci. Posle je izgubio i majku. A majčine priče o ujacima su ga načinile piscem. On na stvari tako gleda. Kada bismo mogli da proniknemo u takvo veličanstvo uma, svi bismo bili nobelovci.

Pročitajte još - Zbog Handkea vratila Nobelovu nagradu koju nije ni dobila

Handke ne negira zločine niti krvavu strukturu svakog građanskog rata. Ali, kod njega nema samo svetaca i slepaca, pukovnika i pokojnika. A protest protiv Handkea, gde je bilo i ljudi s teškim sudbinama, združio je u Stokholmu sve one koji su zbili redove protiv srpskog stradanja kome je veliki književnik svedok.

Vrhunac apsurda je vraćanje Nobelove nagrade koju Kristina Doktare po svoj prilici nije ni dobila, na protestu, gde su zahtevali da se ne daje "Nobel" za genocid Handkeu, koji ga za to nije ni dobio, pa da mu se zato osporava.

Handke u svojoj poetici kaže da ne zna šta je istina, ali da zna da to što je shvatio nije laž. Razapet je jer ne veruje u organizacije, zaključke i mržnju. Iz Švedske akademije je poručio da želi da sretne majku Srpkinju i majku muslimanku, koje su u ratu ostale bez deteta. Da s njima podeli sudbinu. Nobelovcu, zasada, nisu uslišili molbu.