KULTURNA javnost, ali i naši verni čitaoci, s velikom pažnjom ispratili su prošlonedeljnu svetsku ekskluzivu - delove neobjavljenih novih priča, romana i eseja koje je "Večernjim novostima" ustupio veliki svetski pisac i nobelovac Orhan Pamuk. Tokom cele sedmice našoj redakciji stizale su pohvale povodom "svetske premijere" novih Pamukovih radova, uz napomenu da je u pitanju izuzetan poduhvat na našim prostorima.

Veliki pisac je delove neobjavljenih rukopisa ustupio našoj redakciji povodom jubileja, 65 godina od osnivanja našeg lista, a u vrhunskoj prozi, naši čitaoci, kao što smo najavili, moći će da uživaju nedeljom, u nastavcima.

Pročitajte još: SVETSKA EKSKLUZIVA: Neobjavljeni rukopisi nobelovca Orhana Pamuka

Ovu ekskluzivu objavljujemo posredstvom izdavačke kuće "Nova knjiga" iz Podgorice i njenog direktora Predraga Uljarevića, izdavača dela nobelovca u Crnoj Gori.

Pred čitaocima "Novosti" danas su nova priča "Majka pravi paštete i štapiće sa sirom", esej "O čitanju" i delovi predavanja "O piscima i temama". Tekstove je za "Novosti" prevela Jovana Bumber Jakovljević.

Ljubitelji pisane reči prošle nedelje su imali priliku da pročitaju dve priče - "U liftu" i "Mala posekotina", da uživaju u originalnim crtežima iz dnevničkih zabeležaka i saznaju šta o svom proslavljenom romanu "Žena crvene kose" kaže sam autor Orhan Pamuk.


MAJKA PRAVI PAŠTETE I ŠTAPIĆE SA SIROM


MOJA majka pravi paštete i štapiće sa sirom. Seo sam za jedan kraj stola i posmatrao šta radi. U providnoj plastičnoj kesi su kore. U ćasi pored, peršun i beli sir. Tu je i jedan nož. Sve to stoji na novinskoj hartiji, raširenoj po stolu.


Izvadila je kore iz kese i razvila ih u obliku polumeseca. Nožem je od sredine krenula da seče dugačke, tanke pravougaonike. Kada je primetila da je gledam, reče mi s nožem u ruci i osmehom na licu:

"Mogao bi da pišeš o tome kako pravim paštete u obliku amajlije!" * 1

Od ostatka kora je isekla velike trouglove. Sećam se da sam kao dete gledao kako mnoge žene - tetke, služavke i ostale - uvijaju štapiće baš na ovaj način. Potom je viljuškom počela da gnječi i meša sir i peršun. Mešala ih je, mešala, a zatim prestala. Oko nas je divno zamirisalo na beli sir.

Dok sam ja razmišljao o svemu tome, majka je odjednom viknula ka drugoj prostoriji:

"Šukrije! Baci pogled na plafone i vidi da li negde ima paučine!"

VRHOM viljuške je iz ćase vadila izgnječeni sir i prstima ga stavljala na krajeve kora isečenih u obliku dugih pravougaonika. Onda je sitnim i brzim pokretima prstiju sve te pravougaonike ispresavijala napravivši od njih trougliće, i to kao da se ne radi o korama, već o papirima zamotanim unutar amajlije. Drugi kraj kora je kvasila vodom koja je stajala u drugoj staklenoj ćasi, da bi se paštete zalepile i zatvorile, poput prave amajlije.

Pročitajte još: Orhan Pamuk: Niste mali dok imate velike priče

"Hajde, pročitaj mi šta si napisao", rekla mi je potom. "Možda ćeš dobiti repete."

Međutim, ja sam se iz nekog razloga postideo i nisam mogao da pročitam ono što sam sastavio. Gledao sam ispred sebe, kao da se divim mirnom, nepomičnom moru u daljini, koje izgleda poput ogledala. Na dnu vode su dve ribe koje se polagano njišu, dva cipla, rekao bih. Čuje se i brujanje udaljene fabrike, koje kao da dopire odnekud iz zemljine utrobe. Negde daleko, prolazi avion. Šta sam to ja? Um mi je utihnuo, okovan sopstvenom neodlučnošću, nesposobnošću, haotičnošću.

PONEKAD je najbolje stajati i ne raditi ništa, ćutke poručujem sebi, poručujem svima vama. Evo, i sam dugo stojim, odsutno gledajući u beli papir smešten u mom umu. I jedan i drugi su potpuno prazni i znatiželjni. A onda sam odjednom pogledao i video da je majka zamotala i paštete i štapiće. Ješću ih.

* 1 Muska (tur.) - amajlija u obliku trougla u kojoj se nalazi papir sa ispisanom molitvom - Prim. prev.


Orhan Pamuk ukazao je veliku čast našoj kući - Foto L.Brajović


O ČITANjU

KADA u svom džepu ili torbi nosite knjigu, to znači da uz sebe imate jedan drugi svet koji će vas učiniti srećnim, i to naročito onda kada ste utučeni. Za mene je neka knjiga koju sam čitao sa uživanjem uvek predstavljala izvor utehe koji mi je davao snagu u mladalačkim danima punim napetosti, na školskim časovima na kojima sam zevao dok mi suze ne pođu na oči ili pak na dosadnim sastancima na koje bi bilo sramota da nisam otišao. Navešću ono što čitanje čini izvorom sreće i mojim ličnim izborom, a ne nužnošću koju su nametnuli obrazovanje ili poslovne obaveze:

Efekat gore pomenutog drugog sveta. To se naziva i čitanje radi bega. Dobro je na jedno vreme pronaći utočište u nekom drugom svetu, pa makar on bio i izmišljen, i pobeći od turobne svakodnevice.

OD šesnaeste do dvadeset šeste godine, čitanje je predstavljalo deo moje samoizgradnje i rad na svesnom oblikovanju sopstvenog duha. Pitao sam se, kakav bi čovek trebalo da postanem? Šta je smisao sveta? Dokle sve dosežu teme, fantazije i predeli koji bi mene mogli da nateraju na razmišljanje? Dok sam u pričama i svakojakim tekstovima pratio tuđe živote, snove i razmišljanja, znao sam da ću ta saznanja zauvek čuvati u najdubljem sećanju, poput deteta koje prvi put opaža drveće, lišće ili mace, kao i to da ću uz pomoć njih iscrtati svoju životnu putanju i postati osoba kakva sam želeo da postanem. Pošto je čitanje u tim godinama jedan tako detinje čist proces koji učestvuje u samoizgradnji i samooblikovanju ličnosti pojedinca, za mene je uvek predstavljalo intenzivnu igru u kojoj veliku ulogu ima i snaga mašte. Danas, sa ovom logikom, veoma malo čitam; a možda i upravo zbog toga čitam manje nego nekada.

JOŠ nešto što čitanje čini aktivnošću koja nas usrećuje jeste iluzija da nam daje dubinu. Dok čitamo knjigu, jedan deo naše svesti ne predaje se u potpunosti tekstu koji imamo pred sobom, ali nam svakako odaje priznanje podsećajući nas koliko je samo dubokoumno ono što radimo. Prust lepo objašnjava kako je tokom čitanja jedna strana našeg duha više usmerena ka stolu za kojim u tom trenutku sedimo ili lampi koja baca svetlost na našu knjigu ili bašti u koju smo se smestili ili ka pogledu koji se pruža pred nama, nego ka knjizi koju čitamo. Ta vrsta pažnje na izvestan način proslavlja našu osamljenost, našu snagu mašte i to što posedujemo veću "dubinu" od ljudi koji ne čitaju. Razumem kada osoba koja čita skromno čestita sebi na tom svom izboru, ali ne volim kada to pređe u preterivanje i razmetanje.

Zbog toga, dok pričam o svom čitalačkom stažu, odmah bih želeo da kažem sledeće: možda bih manje čitao da su mi televizija ili bioskop ili nešto treće pružali potpuni užitak, opisan pod tačkom 1. i 2. Može biti da će se jednog dana i to postići, ali mislim da će to biti vrlo teško. Naime, reči i književnost su poput mrava ili pak poput vode. Reči na prvom mestu i na najbolji način zalaze u pukotine, šupljine, u neprimetne procepe, a ono što nas suštinski zanima po pitanju života i sveta prvo se ukazuje u tim nevidljivim pukotinama i to pre svih opaža dobra književnost. Poput kakve upravo smišljene sjajne misli o životu, nova i kvalitetna književnost nosi jedinstvenu poruku, i to je ono što me danas najviše vezuje za čitanje.

MEĐUTIM, ne smatram ispravnim da se taj užitak i onaj vizuelni stavljaju na suprotne strane i u konkurentski položaj i da se o rečima i slikama govori kao da su jedne drugima neprijatelji. Možda je to zato što sam od svoje sedme do dvadeset druge godine strastveno slikao želeći da postanem slikar, ali ipak mislim da je razlog tome što su književnost i slikarstvo zapravo u bratskom i prijateljskom odnosu. Za mene je čitanje oživljavanje tekstualnog sadržaja u bioskopu naše svesti. Tada podižemo glavu sa teksta koji čitamo i gledamo u sliku na zidu, napolje kroz prozor ili u krajolik pred sobom, ali naš um nije zaokupljen onim što vidimo, već oživljavanjem drugog sveta o kom smo upravo čitali. Da bismo uspeli da osetimo ushićenje sagledavši taj drugi svet koji je pisac zamislio, potrebno je da pokrenemo snagu mašte. A to nas vodi ka intimnoj sreći, čineći da se svako od nas oseća ne samo kao čitalac, nego i kao deo pročitanog teksta i drugog, uveseljavajućeg sveta, pa čak pomalo i kao njegov stvaralac. Ta intimna sreća je, eto, ono zbog čega je čitanje knjiga, čitanje dobrog književnog dela, jedno nezamenljivo iskustvo.

O PISCIMA I TEMAMA

ZAŠTO se pisac zainteresuje za određenu temu? Njegova čula su uvek otvorena za sve aspekte svakodnevnog života. Moje interesovanje može pobuditi kakva novinska vest, a isto tako i neka stara tvrđava, karavan-saraj ili pak ruševine sa kojima se susretnem na nekom putovanju...

Pisanje romana zahteva od autora da ostane čist i bezazlen, čak i kada postupa promišljeno i obazrivo. Ponekad vam se čini da vam misli odnekud naviru same od sebe, a da ste vi samo ti koji ih zapisujete, dok ponekad pažljivo vagate svaku reč. Premeravate, odmeravate, rado ulazite "u sitna crevca", pravite dramu oko svakog detalja. U nameri da na čitaoca ostavite utisak da ste otvoreni i iskreni, ulepšavate i ukrašavate svoju priču, a zatim zajedno sa njim krećete u otkrivanje onoga u šta najviše verujete.

ETO, to mi pričinjava najveće zadovoljstvo dok pišem roman. Pisac je predan i temeljan, dakle, sve radi po planu i proračunu i sklapa događaje, ali ujedno poseduje i dozu naivnosti. Desi ti se da se tokom pisanja odjednom trgneš i shvatiš da se pojavila i pronašla te neka misao na koju uopšte nisi računao. No, po podne, između 13 i 15 časova, niko ne kuca na vrata te moje bezazlenosti. Međutim, ako se držim podalje od stvari koje bi mi zagadile um, ako ne ulazim na internet i posebno ako oko 20 časova popijem jednu čašu dobrog vina, onda zna da mi se javi mnoštvo ideja.

PONEKAD se probudim usred noći i u pidžami sednem za sto da pišem. Posle ponoći ti naviru takve misli da konstantno oštriš olovku a da toga nisi ni svestan. Ukoliko uspeš da sagledaš svu lepotu tih slučajnih misli, tada ih smestiš u određeni okvir i učiniš ih delom svoje knjige, pa se i sam začudiš kako to da nisi bio u stanju da se svega toga ranije dosetiš...