Glupa Evropa i komentari

NA predlošku Krležine "Hrvatske rapsodije", Horvat i Marković su napisali tekst za pozorišnu predstavu "Nad grobom glupe Evrope", a na scenu ga je postavilo Hrvatsko narodno kazalište Ivana plemenitog Zajca, iz Rijeke.

Ovaj naslov bi pobudio mnogo više pažnje, da Kristof Martaler već nije jednu od svojih genijalnih scenskih analiza evropske gluposti nazvao "Evropejci, crkli dabogda!". Tako, slovenački reditelj Sebastijan Horvat ovu parabolu o ulasku Hrvatske u EU, osim naslova, i estetikom osuđuje na efekat "već viđenog". Kod Krleže se radnja događa u vagonu treće klase, gde su mali, ništavni ljudi, "topovsko meso" rata, a kod Horvata je viši društveni sloj, smešten u salon, na dekadentnoj večeri, u (stalnom) ratnom okruženju. Naravno, stvar se izmiče kontroli i dolazi do orgijastične situacije, kao sa slika Hijeronimusa Boša.

Ova predstava, proglašena u Hrvatskoj za jednu od najboljih, uvrštena je u 50. Bitef najverovatnije kao podrška Oliveru Frljiću, doskorašnjem intendantu pomenutog riječkog teatra. Osim ove opravdane akcije, nema mnogo razloga da izuzetno drastičnu "Glupu Evropu" ne vidimo kao jedno od mnogih gostovanja na beogradskim scenama. Za Bitefov program, ona je pomalo pase. I previše ilustrativna.

Tako se završio 50. Bitef.

U naporu da "nadirode Iroda", a da se "pokriju" (relativno) ograničenim sredstvima, selektori Anja Suša i Ivan Medenica su pribegli žanrovskoj šarolikosti, e da bismo u godini jubileja videli one, koji dosad nisu bili na našem slavnom festivalu novih pozorišnih tendencija.

Tako smo imali priliku, što je veoma dobro, da vidimo umetnike, koje ne bismo mogli bez ove dragocene zamisli, kao, na primer, nemačko-afričku produkciju "Ambasador", muzičko-igrački komad, ili "Softmašin", opet nemačko-singapursku predstavu. Jasan je izvor informacija, nemačko pozorište, koje daleko od toga da je loše. No, veličina predstava, kao što su pomenute, koje bi bile zanimljiv prateći program dobrog festivala, njihov pozorišni značaj, bolje rečeno, nije bio na zadovoljavajućem nivou. Ima tog "formata" predstava još poprilično. Većina. I zato je pomalo tužno zvučala opaska zvaničnog žirija, u noći kada je "Urnebesna tama" Burgteatra iz Beča pobedila, da se moglo govoriti "o samo četiri predstave". Po nagradama nam je jasno koje su to.

Toliko o tome. U redovnim kritikama smo sve ostalo rekli.

Da li je, na kraju, umesno pitanje: zašto ubuduće BITEF, koji mnogo košta i sa nestrpljenjem se očekuje, ne bi prešao, jednostavno, na koncept najboljih, pa i najnovijih, predstava u Makluanovom "globalnom selu"?

A to je čitav svet.