Poezija sa velikim

DA pukovniku nema ko da piše pre šest decenija saopštio nam je Gabrijel Garsija Markes. Naslov romana ovog kolumbijskog nobelovca postao je nešto kao narodna mudrost, uzrečica, poštapalica, opšte dobro. Danas bi se, povodom 21. marta, Svetskog dana poezije, moglo reći da pesnici nemaju kome da pišu. Ili, da poeziju nema ko da čita.

Zaista, i najveći izdavači zbirke pesama objavljuju u dvesta, trista primeraka, pa i taj tiraž, ako ga ne poklone autoru da ga razdeli prijateljima, čami u skladištima. Knjižare odavno nerado uzimaju knjige poezije, jer im, kako knjižari kažu, samo zauzimaju mesto u izlozima i na policama i skupljaju prašinu, niko ih ne kupuje.

To ipak ne znači da svedočimo sumraku poezije. U ovom vremenu pomerenih vrednosti mnogo toga značajnog, naročito u duhovnom životu, ustupilo je mesto trivijalnom, kičerskom, zastrašujuće napadnom, da ne kažemo razornom. Ali, tešimo se da je takvih pojava bivalo i ranije i da je ipak, kad-tad, sve dolazilo na svoje mesto.

Treba verovati u Poeziju. I njeno ime treba pisati velikim početnim slovom. Nije li, uostalom, Dušan Matić izrekao veliku mudrost koju poklonici lepe književnosti prihvataju kao aksiom, da je "poezija neprekidna svežina sveta"! Uz snažnu i emotivnu pesničku reč, moglo bi se tome dodati, možda lakše nego uz filosofske premise, odgonetamo tajne pred kojima smo zapitani i savlađujemo životne prepreke.

Kako onda čoveku današnjice vratiti tu neprekidnu svežinu sveta, kako mu pomoći da prepozna istinsku umetničku vrednost i zavoli Poeziju?

Obrazovanje i informativni mediji mogli bi u tome imati nezamenljivu ulogu. Zar ne bi, bar danas, na Svetski dan poezije, u svim školama prvi čas mogao počinjati tako da se pročita jedna umetnički vredna pesma možda nekog savremenog, popularnog pesnika? Zar dnevni listovi toga dana, na stranicama posvećenim kulturi, ne bi mogli da objave bar po jednu pesmu, uz kratak komentar koji bi afirmisao Poeziju? Šta bi smetalo da se, bar toga dana, u udarnim televizijskim informativnim emisijama pročita pesma čiji bi stihovi ostali u uvu i (pod)svesti gledalaca? Ako bi pesmu čitao sam pesnik, možda bi posle toga neko poželeo da u biblioteci ili knjižari potraži njegovu knjigu ili neku drugu.

Zlobnicima koji će možda ovoj ideji suprotstaviti mišljenje da nijedna "farma" ili neki drugi rijaliti šou nisu povećali broj farmera, treba reći da nikad nije dobro mešati babe i žabe.