U ritmu vremena

LIČNI pečat je jedini način da opstanemo i sačuvamo nekakav integritet u ovom vremenu. Tu je jedino polje slobode, smatra Danijela Fulgosi, likovni umetnik, grafičar, profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti čija su dela trenutno izložena u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića MSU. Svoje "Linije vremena" (kustos Žaklina Ratković) predstavila je kroz crteže, grafike i kolaže. Svaki rad ove postavke sastoji se iz više delova nastajalih tokom poslednje dve decenije njenog umetničkog stvaranja.

- Nisam planirala da ilustrujem složeni fenomen protoka vremena, to se desilo spontano: slaganjem, zrenjem, čekanjem - objašnjava Danijela Fulgosi za "Novosti". - Nisam se bavila nekim svojim sećanjima na svesnom nivou, mada je momenat ličnog neminovan. Postoje samo neki fragmenti, poput portreta članova porodice u radu "Hodočašće", gde sam koristila fotografije koje sam vremenom sačuvala. One su mi bile predlošci za crteže i grafike. Reč je, ipak, o likovnom elementu, a ne o želji da pokažem neko svoje iskustvo.

Na radovima umetnice, koja nam kaže da se još od rane mladosti divila delima Julija Knifera i Kazimira Maljeviča, preovladavaju geometrijski oblici, kružne forme, kvadrati. Na jednom radu je čak 40 malih krugova.

- I kvadrat i krug koristim zbog njihove savršenosti, a repeticiju sam oduvek volela kao način komponovanja. To ponavljanje može da vas uvede u zaseban, intiman svet, kao u određenim ritualima da pojača utisak, izoluje. Time sam se dosta poigravala. Ritam je važan, kako u muzici, tako i u likovnoj umetnosti, drami, jer umetnost je jedna. Uvek mora da postoji ritam, pauze, dramatičnost.

DRŽAVA NAS ZABORAVILA

IRITIRA me što kad se pomene kultura uvek se prvo pomisli na film i pozorište, koji su najatraktivniji. Kod nas je, ipak, najviše vizuelnih umetnika, koji solidno i pošteno rade svoj posao. Otvarajući izložbu u Salonu MSU Mihael Milunović je primetio da nas u svetu nema nigde, što je greška države kojoj je likovna umetnost potpuno nebitna. Paviljon u Veneciji je naš i to nije poziv od nekih uglednih komesara u neke svetske selekcije. Pozovu na te velike smotre i ponekog Albanca, Hrvata, Slovenca, a mi smo nestali. To je 20 godina nebrige. Imamo dosta dobrih umetnika, ali oni to sami ne mogu da iznesu - kaže Fulgosi.

Geometrijske forme u njenim delima nisu matematički stroge, zbog tehnike kojom se služi:

- Kolaž sam po sebi nije superprecizan, dosta je taktilan, ima tu mnogo teksture i prepleta. I kvadrati nisu idealno isti, ali nisam se opterećivala time da sve bude savršeno. Uostalom i nemoguće je, jer je rađeno rukom.

U vremenu kada je bavljenje umetnošću, zbog opšte besparice i već poslovične društvene nebrige prema stvaraocima, potpuno obesmišljeno, Danijela Fulgosi svojim studentima savetuje da rade, rade, rade, jer, "umetnički rad može da im bude neka vrsta utočišta":

- Svako ko u ovom periodu nešto napravi u likovnoj umetnosti je heroj, jer to radi isključivo na osnovu svog truda i veštine. Umetnost zanima sve manje ljudi i naš rad na neki način postaje nebitan. Poštujem zato sve kolege, šta god da rade.

Prema njenom mišljenju kriza je, ipak, donela i nešto dobro, umanjila antagonizme na likovnoj sceni između "komercijale" i "elite", "konceptualista" i "figuralista":

- Mirna mi je savest što ne pripadam nikakvoj grupi. Posle 30 godina rada sam shvatila da moja predstava o umetnosti nije nešto što je odvojeno od mene. Ja to živim u svojoj svakodnevici. Sve je integralno i život i rad, a to onda daje kvalitet i samom delu. I kroz istoriju prave stvari nikad nisu bile veštački iskonstruisane, već nadahnute životom - naglašava umetnica.

Pored vladanja svojim zanatom savremenom stvaraocu je, kaže, neophodno da poseduje široko obrazovanje:

- Važno je i čitanje i gledanje filmova, što je danas sve manje prisutno, jer dominiraju pseudoznanja, sa interneta, sažvakana i sužena. Meni je čitanje najveće životno zadovoljstvo. Ali, mora i da se živi otvorenih očiju, jer se iz života crpi snaga - zaključuje Danijela Fulgosi.

MAGIJA

NAJPAMETNIJE, najlucidnije komentare sam dobijala od ljudi koji uopšte nisu iz moga posla, koji se nisu bavili proučavanjem istorije umetnosti - tvrdi sagovornica. - Svako delo mora da ima nešto intuitivno, magično, neobjašnjivo, što ide iznutra, iz nesvesnog i isto to mora da izazove kod posmatrača. Malo je "suva" umetnost koja mora biti objašnjena i birokratski obrađena, što je često danas.