Dragan Stojkov: Samo kamen nikada ne laže

VELIKA retrospektivna izložba Dragana Stojkova u galeriji Doma Vojske Srbije sažima četiri decenije njegove posvećenosti slici. U tom dijapazonu postavka sa više od 50 dela može se naslutiti put umetnika: od skoro monohromatskih dela, preko hiperrealizma do specifične posvećenosti oblucima i poeziji.

* Da li ste sklonost prema slici stekli još u kući jer je i vaš otac bio slikar?

- Na salašu svojih poznanika sam, već kao zreo slikar, pronašao svoj crtež koji sam uradio u četvrtom razredu osnovne škole. I, tad sam pomislio: Pa ništa drugo nisam mogao ni da budem do slikar. Ali, dugo nisam bio siguran da ću se slikarstvom stalno baviti i da će to toliko dugo trajati. Još na akademiji sam mislio da ću lutati, brodovima putovati po svetu.

* Odakle novac za takva lutanja?

- Pa radio bih na tim brodovima!

* Ipak, već ste imali nekoliko izložbi iza sebe?

- Mislio sam da je kreativnost izvor koji lako može da presahne.

* Da li ste otišli u Veneciju na studije jer niste primljeni ovde na Akademiju?

- U Novom Sadu sam završio Srednju umetničku školu, grafički odsek i potom sam radio četiri godine kao grafički dizajner. Počeo sam da zarađujem još u srednjoj školi. Tako sam skupio novac da krenem na studije. Veneciju su mi preporučili i Dragoslav Đorđević, tada kustos u MSU i Miodrag B. Protić. Njih sam upoznao preko Milana Konjovića s kojim sam se družio. Zapravo, somborska Likovna jesen koju je osnovao Konjović bila je moja paralelna slikarska škola.

* Zašto niste upisali novosadsku akademiju?

- O njoj nisam ni razmišljao, hteo sam da upišem fakultet u Beogradu. Obilazio sam završne izložbe studenata na kraju godine i nekako su svi ličili na svoje profesore, a ja sam želeo nešto novo. Hteo sam da omirišem svet.

* Kako ste kao srednjoškolac došli u kontakt sa Đorđevićem i Protićem?

- Konjović me upoznao sa svim najvećim jugoslovenskim slikarima i teoretičarima koji su dolazili u Sombor na Likovnu jesen, a već sam izlagao na nekoliko izložbi uključujući i Oktobarski salon. Na prvoj Likovnoj jeseni bili su prisutni Lubarda, Tartalja, Milunović, Jagoda Bujić, Prica, Murtić...

* Da li vam je taj elitni krug poznanika pomogao u afirmaciji?

- Mislim da jeste. Jedna od prvih izložbi na kojima sam izlagao bila je upravo Likovna jesen. Izložio sam sliku za koju sam verovao da je remek-delo. Ali, kad sam je video među ostalim delima, shvatio sam da sam primljen više na mladost, nego na kvalitet tog rada. Prvu izložbu grafika mi je otvorio Mika Antić, a Jovan Ćirilov prvu izložbu u Beogradu.

* Kako je vaš otac gledao na vašu rešenost da budete slikar?

- On mi je zabranjivao da idem na akademiju, uopšte o slikarstvu nije hteo da čuje ni reč.

* Zato što ste mogli da mu budete konkurencija?

- Nije to za priču, ali u to vreme on uopšte nije slikao. Crtao je predloške za goblene. A, onda je došao jedan čovek i naručio mu slika naivu. On je u jednom razgovoru čak rekao: "I ja sam završio akademiju jer sam slušao sina šta priča". Hajde da ne pričamo o tome.

* Ali, to je ambijent u kom ste rasli!

- Ja sam iz sve snage gledao da pobegnem iz tog ambijenta. Iz roditeljske kuće sam otišao posle osnovne škole i više se nikad nisam vratio.

* Zašto ste se poslednjih godina toliko vezali za pesnike?

- Poeziju obožavam i mislim da je spoj pesme i slike izuzetno lep. Na nekim svojim izložbama u taj spoj sam uneo i muziku i film. Neko bi to nazvao performansom. Muzika Svetislava Božića je, recimo, pratila moju izložbu posvećenu Pavladojskoj u Moskvi.

* U kojoj meri slika treba da bude u vezi sa stvarnim životom?

- Nazvao bih to paralelnim životom. Ipak, ovo kamenje koje slikam sam pokupio na proputovanju kroz Crnu Goru. Kad sam počeo da ga ređam učinilo mi se kao arheološko nalazište, početak civilizacije. Srejović mi je potvrdio da je civilizacija nastala kad je neko ta dva belutka udario jedan o drugi - tako je napravio alatku. Dakle slika ima duboke veze sa životom.

* Ali, ne sa aktuelnom stvarnošću u kojoj nastaje?

- Od toga bežim. To je prolazno i bezvredno. Duhovnost je nešto drugo, ona traje i time se ja bavim. Na nekim mojim hiperrealističkim slikama sam napisao i ironična "uputstva", poput: "Nije za pranje i peglanje...". To bi moglo da predstavlja, recimo, kritiku potrošačkog društva.

* Moglo bi se reći ne možete živeti bez slikanja, imate ateljea u Somboru i Beogradu...

- I u Veneciji. Taj trougao mi je veoma značajan. I slikam tamo gde se nalazim.

* I dobro prodajete slike, jer u suprotnom ne biste mogli da imate tri ateljea?

- Ne mogu da se žalim. Imam sreće sa tim.