Život kao neprekidno slikanje

Draško ReĐep

četvrtak, 21. 08. 2014. u 12:34

Живот као непрекидно сликање
Sa Stojkovim odlazi jedna epoha popularnog slikarstva koje je uvek zadovoljavalo visoke kriterijume

SLIKAR Sava Stojkov spada u red onih naših dobrodušnih i dragih rođaka, baš kao u pesmi Aleksandra Tišme „Još časte vinom“. Umesto vinom on je zapravo častio ogromnim, beskrajno raznovrsnim opusom, u kom je slikao starce, salaše, reklame za filmove, naše šume, ali i naše lidere, svetske krunisane glave i čitav jedan dobrodušan svet. Zapravo slao je u svet oko nas i mimo nas poruke dobrote i velike blagosti. On je prevazišao kategoriju našeg naivnog slikarstva, temeljno izučavajući svoj vlastiti zanat u kome je bio bez premca.

Uporno, dosledan sebi, tvrdio je kako smo domaja dragih, vrednih, požrtvovanih ljudi. On je nalik na ratara Veljka Petrovića, koji čitav dan pod zvezdom božjom radi i snuje svoj antejski san. S druge strane, on je još više nalik na ličnost iz Veljkove pripovetke, na jednog dečaka koga, kao što biva u Bačkoj, zovu bracika. I pitaju braciku, koji je na dolu: „Šta radiš?“, a on kaže: „Letim unaokolo“. Upravo je tako Stojkov iz te somborske ulice, kao sa nekog vidikovca, osmatrao nas svakojake, čineći nas dobrima, pokatkad najboljima. Znam njegove modele koji su kazali: „Pa ja nisam baš toliko dobar kao što izgledam na Savinim slikama“. I u toj dodatnoj vrednosti, ne kolorita, ne pikturalnosti, nego doživljaja ravničarskog sveta, leži velika tajna njegove ogromne popularnosti.

Kao što se nekada sa razlogom, kako je koji slikar dolazio u modu pitalo: „Imate li berbera ili volite li Konjovića?“, tako se Sava Stojkov sa svojim vedutama, rumenim tornjevima i lađama, sa svojim krošnjama, koje su nalik Koroovim, uselio u mnogobrojne naše domove. Autor koji ima svoj pejzaž u kancelariji nesrećnog tragikomičnog političara koga igra Milan Gutović u „Beloj lađi“ i autor koji je stigao u gostinjske sobe i dnevne boravke, kako se to obično kaže, naših malih velikih tajkuna, naše nepostojeće srednje klase, ali i naše sirotinje, našeg plebstva. On je nesumnjivo onaj umetnik za koga se može pre svega reći da je narodski. U tom svom velikom i često ozlojeđeno komentarisanom opusu kako sam sebe piratira, slikajući neprestano, on je zapravo pokazao da je umetnost moguće prisutna, da je ona moguća i u prostorima, u enterijerima svih naših razdoblja, svih naših generacija i ako hoćete svih naših klasa.

Slikao je dugo, živeo nedovoljno. Poslednji, koji je meni stigao da govori „derane“, a jedva sam deset godina mlađi od njega, otišao je iz tog svog Sombora, koji je čitav nalik na nemoguće metafizičko izdanje sreće, izdanje jednog mogućeg raja, spokojan sa sinovima koji su zajedno sa njim stvorili čitavu jednu slikarsku dinastiju, sa Draganom i Milanom. Miran i verovatno u pomislima da je jutro, umro je u rano jutro i da treba da slika. Za njega je život bio neprekidno slikanje. Neprekidno ogledanje u tim našim, jednoličnim pejzažima Vojvodine stare. Njegova Vojvodina stara međutim, pokazuje veliku korenitu strast za opstankom, za mogućnošću da se na toj pustovini može živeti generacijski bogato, ponosno i skromno.

SAHRANA POVODOM smrti Save Stojkova danas u 11 časova, u velikoj sali Županije u Somboru, biće održana komemoracija. Poznati slikar biće sahranjen na somborskom Velikom pravoslavnom groblju u 16 časova.

Može se ukupno reći da je Stojkov svojim opusom prevazišao okolnosti komercijalne, previše izvikane naive i da je postao ličnost pokazavši da ne idu svi razredi u budućnost, samo poneko. On je usred Sombora, koji je prestonica Konjovićeve magične, ekspresionističke umetnosti, uspeo da ostane vrlo samosvojan i da slika na način koji je neponovljiv. Obično se smatra da je najlakše falsifikovati ekspresioniste. I tu greše. Uvek ima jedan zavrtanj do koga ne mogu da dođu. I neki ritual, kosmički gotovo. Ima mnogo falsifikata Save Stojkova. I oni se lako otkriju. Ima neka tajna, malena, tiha, još od vremena kada je slikao samo na staklu, što je najteže slikati, do poslednjih njegovih prelepih zimskih pejzaža u kojima je otkrivao nepregled ravnice i doticaj stepe. Sa Savom Stojkovim odlazi jedna epoha smem da kažem, popularnog slikarstva koje još uvek zadovoljava visoke estetske kriterijume. Dakle, nije reč o bižuteriji slikarske umetnosti, nego o precizno i dosledno sprovedenom konceptu dobrodušnosti u okrilju visokih nebesa nad nama, o kojima je i Isidora Sekulić pisala kao da su nalik na okean oblaka.


SIMBOL RODNOG SOMBORA

POSLE kratke, ali teške bolesti, Sava Stojkov preminuo je u devedesetoj godini, u rodnom Somboru. Već kao mladić počeo je da se bavi slikarstvom, a prvu samostalnu izložbu imao je 1945. u Osijeku. Slikanje je učio i u ateljeima Đorđa Andrejevića Kuna i Antona Hutera.

Bio je jedan od najpoznatijih jugoslovenskih i srpskih slikara na staklu. Samostalno je izlagao na više od 500 izložbi na svim kontinentima, a učestvovao je i na više od 600 kolektivnih izložbi. Za svoj umetnički rad dobio je oko 40 nagrada u zemlji i svetu, među kojima su nagrade bijenala u Milanu, dva priznanja iz Verone i Masarikova nagrada u Pragu.

U istorijskom zdanju Preparandije u Somboru 2010, Stojkov je dobio i svoju stalnu retrospektivnu galeriju.

J. B.

MILAN STOJKOV, ARHITEKTA, SIN SAVE STOJKOVA: VELIKI ČOVEK I OTAC

IAKO sam arhitekta, uvek sam bio na slikarskoj strani. Otac je to prepoznao i mnogo mi pomagao. Stalno sam bio uz njega. Velika je ovo tuga i žalost, jer je on taj koji je meni sve prepustio u životu. Bio je veliki čovek i otac.


NIKOLA KUSOVAC: BLAGO U RUŽNOM VREMENU

SAVA Stojkov je bio dobar čovek. Kada sam otvarao njegove izložbe, uvek me je iznenadila njihova posećenost. Razmišljao sam zašto toliko ljudi dolazi. U jednom trenutku sam shvatio da glavni tok naše umetničke scene ima previše gorčine, da je kao „ljuta trava na ljutoj rani“, a da Stojkov slika baš suprotno - salaše, rečice, potočiće... U ružnom vremenu ponašao se blago. Takve su i njegove slike, koje neko naziva kičem. Ljudi na izložbama traže da se opuste, pobegnu od surove stvarnosti i to je fenomen Save Stojkova i objašnjenje za njegovu popularnost.

VASILIJE B. SUJIĆ: AKADEMSKA NAIVA

STOJKOV nije pripadao onoj porodici, uslovno rečeno, naivnih umetnika. Njegova poetika nije bila bliska ni sa autorima iz Kovačice, niti pak iz krajeva južno od Save i Dunava. Po mom mišljenju, pripadao bi nekoj vrsti akademske naive, jer se nije trudio da ide u svet imaginarnog i fantastičnog, već da se približi realizmu, u čemu je uglavnom i uspevao. Ono što treba napomenuti je, da je Sombor, grad Save Stojkova, ujedno i grad Milana Konjovića i da se danas u ovoj varoši nalaze i spomen-galerije i Konjovića i Stojkova, pa njihovi poštovaoci i dalje mogu da uživaju u delima dva majstora.



Pratite nas i putem iOS i android aplikacije