USPEO je u hrabrom pokušaju da uz beogradska „Tri šešira“ doda još jedan. Njegov „Šešir profesora Vujića“ stigao je i u mađarsku školsku lektiru. „Lajanjem na zvezde“ potrefio je tamo gde je svima najlepše, u dane mladosti, a knjiga je postigla zvezdane tiraže...

I lekovi i otrovi, a satira je to oboje, nude se u malim pakovanjima, tvrdi Milovan Vitezović, književnik, dramski pisac, scenarista, profesor, pesnik. Njegovi zabranjivani aforizmi bili su pre četiri decenije prva dijagnoza jugoslovenske propasti. I danas, prevedeni u srpsku stvarnost, jednima zvuče otrovno, drugima lekovito.

* Rekli ste davno: molim pametnije da više ne popuštaju, stanje je kritično. Čini li vam se da je ovaj aforizam aktuelan u srpskom društvu, kulturi, politici?

- Pre više od četiri decenije to je bila dijagnoza stanja. Pa je i za nju knjiga „Srce me je otkucalo“ bila zabranjena. Od tada smo u propasti nezadrživo napredovali. Danas je stanje katastrofalno, a mi smo pri istoj još veselijoj i još popustljivijoj pameti. Oni koji još ponešto znaju teše se Pašićem: „Spasa nam nema, ali propasti nećemo“. I sam se, znajući da je to rekao očajni Ruvarac, a Pašić samo citirao, time tešim.

STRATEGIJA OPSTANKA OVIH dana, učestvujući u prosvetnim razgovorima o udžbenicima i strategiji obrazovanja, vi ste uz zalaganje za povratak gimnazija u klasičnom smislu i za davanje prednosti najdarovitijim za najviše obrazovanje stavili iznad svega pitanje nacionalne strategije... - Možda sam izašao iz teme, ali nisam iz Srbije: Srbiji nedostaje strategija opstanka ovog naroda, njegove biti, kulture, prosvete, geografije, privrede i budućnosti.

* Ako je nekada piscima glavna težnja bila da slobodno misle i pišu između redova, koja im je sada?

- Tada je svaka slobodna misao trčala šibu između redova. Ma bila čak i zabranjena, ona je bila poštovana i vrednovana. Danas su redovi raspušteni, a slobodne misli idu u vetar. Da je bar oluje! Ovako imamo utisak slobode na koju se niko ne obazire. Pa ni pisci!

* Slažete li se s tezom da je sada Srbima i prošlost neizvesna, da nam čak i događaji iz dalje istorije još nisu završena priča?

- Pošto je ta teza moja, moram se složiti sa sobom dok sam pri ovoj pameti. Nijedna cenzurisana priča nije završena. A srpska istorija je cenzurisana i unazad do pre doseljenja na Balkan, ako smo se i doseljavali, i unapred na ko zna koliko generacija. Cenzurisana je u 20. veku u ime ujedinjenja, ravnopravnosti i bratstva, sa već istorijskim posledicama, a u 21. veku srpska istorija je prešla u nadležnost bolonjske obrazovne deklaracije, pa smo na sličnom. Zaboravljena istorija se pretvarala u mitologiju, a cenzurisana u mitomaniju.

* Kao da nam je zanimanje zaboravljanje svih stvari, kao zaboravnom deda-Savi u vašoj baladi.

- Naš zaborav je mnogo teži. Deda-Sava je drag lik koji pleni duhovitom zaboravnošću. A velike rupe u istorijskom pamćenju prete da nas odvedu u nacionalnu amneziju. Generacije će nam za to sigurno suditi. Nadam se sa temeljnim poimanjima i sa sigurnim optužnicama. Zalažem se za rehabilitaciju srpske istorije i časti.

* Jesu li vas iznenadili rezultati izbora koji su doneli novu podelu karata?

- Ja sam veći pesimista nego što su očekivani rezultati. Uzdam se da u tim kartama ima i narodnih aduta.

* U iščekivanju novih ministara, medije u Srbiji, kao po pravilu, najmanje zanima resor kulture. Šta vam to govori?

- Ako je kultura ukupni izraz bića jednog naroda, i ako se zanimanje za narod završava na izborima, onda je tako i sa njegovim izrazom bića. Političare kultura zanima samo toliko koliko je ili u ličnoj ili u stranačkoj službi, i tada pod uslovom da ne traži značajnija sredstva. Nažalost, protagonisti kulture pristaju na sve ponižavajuće uslove. Što se medija tiče, oni su većinom izašli iz domena kulture.

* Kako biste reagovali da vam ponude mesto ministra kulture?

- Na to sam reagovao još 1990, a sada podržavam književnog rođaka Radoslava Pavlovića.

* Da li vam je prirodno da se pitanja testova opšte kulture i opšte informisanosti tiču pesama Jelene Karleuše?

- Ne podnosim testove i smatram ih površnim i ponižavajućim za provere znanja. Zato ih nikad ne dajem studentima. Pitam ih direktno i poštujem njihovo dostojanstvo i znanje. Što se pominjane osobe tiče, pitajte sastavljače testova, to je iz njihovog domena i njihovog kulturnog poimanja.

* Nekada su generacije srpskih intelektualaca izlazile iz šešira profesora Koste Vujića. Iz kakvih šešira danas izlaze?

ANEKS ZA INTERVJU ETIKA VLASTI * IMAJU li danas aforizmi i književnost uopšte negdašnje značenje i uticaj na vlast?
- Mislim da se značenje ne menja, možda se menjala recepcija. I aforizmi i književnost uopšte potvrđuju se estetikom i etikom. Etika svake vlasti je toliko problematična da o nekakvom popravnom uticaju ne može biti reči, bez obzira na umišljenost književnika. Vlasti povlađuju samo estetici koja im služi i koja im koristi. I to je i danas izraženo koliko i onda. Samo onda prikrivenije, a sada otvorenije i bezobzirnije. Za to postoje mnoge materijalne, odnosno subvencionalne potvrde. Koliko si im podobniji utoliko više dobijaš.

- Profesor Kosta Vujić je bio ličnost osobenog profesora, za koga je Mihailo Petrović - Mika Alas, koji je i sam bio osoben, rekao da je bio najoriginalniji profesor 19. veka, ali je on i metafora za profesora koji razume đake i predoseća njihovu budućnost. Drago mi je da je taj moj književni naslov postao metafora za jednu zaista veliku i za naš narod sudbinsku školsku generaciju koja je stasavala u Srbiji u vremenu kad je Domanović pisao svoju „Stradiju“. Danas kad Srbija izgleda kao da je organizovana na Stradiji, ja kao obični profesor ponavljam Domanovićeve reči: Neka vaspitanici budu bolji od svojih vaspitača. Na premijeri filma „Šešir profesora Koste Vujića“ imponovala je radost stvarnih đaka Matematičke gimnazije kad su se na koktelu pomešali sa glumcima đaka iz profesorovog razreda.

* Mislite li da je došlo vreme da se u Beogradu krene u odbranu ćirilice, kako je ovih dana predložila jedna politička partija?

- Ako je o odbrani reč, pre bi se moglo govoriti o odbrani Ustava. Nisam za odbranu, već za najviše poštovanje ćirilice i Ustava Srbije, po kome je ona pismo srpskog jezika i naroda. Jezik je bogomdana svetinja još od vremena Svetog Save, kada je značio i jezik i narod. Poštujem to što za dostojanstvo ćirilice radi Udruženje književnika Srbije. I bolje je što ne znam o kojoj je partiji reč, ali smatram da ćirilica ne može i ne sme biti vid stranačke borbe, jer se onda za nju moramo stvarno uplašiti.

* U Srbiji se vratila nestašica lekova za smirenje. Ima li alternative?

- Ima. Nesmirivanje! Zamena za te lekove je sam život, ne samo za Srbe, već za čovečanstvo.

* Patrijarh Irinej je pozvao srpski narod na jedinstvo u vezi s pitanjem Kosova. Da li je moguće da se Srbi tu ujedine?

- Nije problem da se Srbi ujedine, pogotovo oko Kosova, već da se bar u tome slože srpske političke vođe. To je problem poznat od Kosovske večere, kad je sam knez Lazar morao da pribegne kletvi. Sada je taj problem prenet na prijeme i koktele koje najčešće organizuju strane ambasade. Patrijarh Irinej nije čovek kletve već molitve. Poslušajmo ga, za nas se moli.



TRIJUMFALNE KAPIJE

* OPISIVALI ste razne epohe Beograda. Kako biste opisali sadašnju sliku grada?

- Volim ovaj grad u vremenima i podnosim njegove nedostatke. Voleo bih da ta slika bude kao onaj Petričićev crtež, rađen za Mijačevu i moju predstavu „Beogradosti“, na kome se ceo grad božanstveno ogleda u Savi. Tako sam mu i pevao:

Ovde su naši indeksi, prijave boravka, diplome, tapije

Ovde su nam snovi rastrzani, ideali pogaženi

I ma koliko u njemu bili poraženi

Trijumfalne su nam sve njegove kapije.“