“Neki to vole vruće” za sva vremena

NA POZORIŠNU scenu došla je ovenčana filmskom slavom. Čuvena rečenica “Niko nije savršen” ušla je među pedeset najboljih filmskih citata svih vremena, a seks simbolu 20. veka, Merilin Monro, uloga Puslice konačno je donela i profesionalno priznanje - “Zlatni globus” za najbolju žensku ulogu. Već je jasno da je reč o kultnoj komediji Bila Vajldera “Neki to vole vruće” iz 1959. godine, čiji je teatarski jubilej (dve decenije postojanja) u nas, pre dva dana, obeležen u Pozorištu na Terazijama.

Popularno ostvarenje sa najslavnijom plavušom svoga doba, Tonijem Kertisom i Džekom Lemonom, inspirisano je nemačkom muzičkom komedijom “Fanfaren der Liebe” iz 1951. godine. Zanimljivo je da je u Vajlderovoj verziji samo dopisana uloga gangstera i da je, iako se uveliko snimalo u koloru, film urađen u crno-beloj tehnici zbog “teške” šminke Dafne i Džozefine, muškaraca preobučenih u žene.

Ostalo je upamćeno i da se tokom rada na filmu Merlinka ponašala kao razmažena zvezda. Stalno je kasnila i bila veoma naporna za saradnju, pa su saradnici jedva čekali da se snimanje okonča. Zbog toga je malo u šali, malo u zbilji, Toni Kertis na novinarsko pitanje kakav je osećaj ljubiti zanosnu Merilin Monro, nedžentlmenski odgovorio: “Kao da ljubim Hitlera!” Iz istih razloga režiser je nije pozvao na žurku povodom završetka filma, a potom je i javno pričao kako je nepodnošljivo naporno raditi sa MM. Ipak, kasnije ju je hvalio kao veliku komičarku (što je ona uistinu i bila, mada joj se to retko za života priznavalo), sve dok puna potvrda nije stigla u junu 2000. godine kada je Američki filmski institut (AFI) proglasio “Neki to vole vruće” za najbolju američku komediju prošlog stoleća!

Na osnovu filma, 1972. godine na Brodveju je premijerno izveden mjuzikl “Sugar” (“Puslica”) autorskog tima Piter Stoun, Bob Meril i Džul Stajn. Na našoj pozorišnoj sceni prvi put je izveden krajem 1990. godine, u režiji Soje Jovanović. Ostala je zabeležena kao poslednja premijera na terazijskoj adresi, posle koje je usledilo petnaestogodišnje podstanarstvo našeg jedinog muzičkog teatra u Domu kulture “Vuk Karadžić”. U glumačkoj trojci našli su se Ivana Mihić, Rade Marjanović i Svetislav - Bule Goncić, koji se priseća jedne od proba:

- Soja je potrošila sate i sate da mi vrlo ozbiljno objasni kako da izgovorim da sam veren, ali kao žena, jer to nisam mogao nikako da opravdam. Kad sam konačno shvatio tu “žensku sreću”, ispao sam smešan. Koreograf Miljenko Štambuk pozvao je u baletsku salu dva čuvena igrača, Batu (Paskaljevića) i mene, na probu. Miljenko je naš tango postavio tako što nas je stavio u sredinu probne sale, pustio muziku i kidao se od smeha! Mi smo vredno vežbali taj strastveni ples, a on se sve više smejao. Imao sam posle utisak da nas je terao da vežbamo samo da bi on uživao...

U međuvremenu, desile su se mnoge promene u ansamblu. Ulogu Slatke Džezi u prvoj postavi imala je Ljiljana Šljapić, potom Ljiljana Stjepanović. Danas je to Zinaida Dedakin. Nakon Ivane Mihić, Puslicu ravnopravno “dele” Bojana Stefanović i Ivana Jovanović. Ne tako davno Kamućo Kamašna i Čarli Čačkalica bili su Dragan Vujić i Janoš Tot. Sada su to Miroljub Turajlija i Milan Antonić. U novoj verziji Gas Plameni postao je Božidar Stošić, ali se mnogi još sećaju beskrajno simpatičnog Bate Paskaljevića. Posle njegove smrti predstava nije izvođena nekoliko sezona, da bi je prema originalnoj režiji obnovili Rade Marjanović i Bule Goncić, koji su bili i ostali stub cele predstave.

- “Neki to vole vruće” igramo dugi niz godina, a meni se čini da moj i Buletov “podvig” nije u tome što smo uspeli da pobedimo vreme, već što i dalje izdržavamo na štiklama visokim petnaest santimetara - duhovito komentariše Rade Marjanović. - To je jedna od velikih predstava sa sva četiri ansambla, koja se uprkos gabaritu ni posle dvadeset godina nije raspala. Naprotiv. I dalje se oseća sjajni Sojin duh. Bila je od onih reditelja koja je sve radila ozbiljno i studiozno. Predstava je pripremana pet meseci, temeljno je koncipirana, do tančina precizirana, pa kao takva besprekorno funkcioniše od početka do kraja. Zato smo se nas dvojica dogovorili da nikako sebi ne dozvolimo “male glumačke bravure”, jer bi to bilo na štetu predstave. Već i zbog presvlačenja u ženske likove i odeću, ona se sve vreme kreće na tankoj liniji. Ali, ovaj naslov kao da je pravljen za budućnost: predstava je izuzetno dinamična, s puno ritma i promena, pa je bliska novoj generaciji gledalaca kojima je brzina - imperativ. Slobodno možemo reći da, ne samo da ne “smaramo”, nego imamo “kontinuitet oduševljenja” svih ovih godina.