Omaž emocijama velikih umetnika

“JEDNOGA dana čovek sav u crnom pokucao je na Oljina vrata. Kada mu je otvorila, predao joj je neuglednu kutiju za cipele. Dok se još iščuđavala, nepoznati čovek je nestao. U kutiji su bila pisma koja je Olja napisala Šejki, a koja je on čuvao kod druga. Drug se kasnije preselio u inostranstvo...”

Iz kutije za cipele, koja je čuvala deo tajne o jednoj od najvećih ljubavi na našoj umetničkoj sceni, ali i iz pisama Leonida Šejke, koje je u svom stanu sačuvala Olja Ivanjicki, nastala je knjiga “Ogledalo ljubavi”. Priredila je pre 16 godina Silvija Monros Stojaković, a imenom ove knjige nazvana je i prva izložba u nedavno otvorenoj galeriji “Olja Ivanjicki”, posvećena upravo uspomeni na Leonida Šejku.

“Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe”, piše Šejka 1956, u prvom pismu, a strasna prepiska puna ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajala je sve do 1961. godine.

Izložba o Šejki jedinstveno je svedočanstvo o vezi dva umetnika, njihovom stvaralaštvu, uverenjima i zajedničkoj borbi. Ona aktuelizuje neponovljivi stvaralački i ljubavni “duet” studentkinje vajarstva i studenta arhitekture koji su se 1956. upoznali na konkursu za spomenik Marksu i Engelsu. O prijateljstvu iz koga je planula ljubav svedoči prepiska o kojoj priređivač Silvija Monros Stojaković kaže:

- U pismima je vidno nastojanje da se i rečnik približi. Da se i ljubav iskaže prilagođavanjem načina razmišljanja. Raspoloženja izazvana pročitanom knjigom se prosleđuju, razmatranja se nadovezuju još i više kod sopstvenih iskustava.

Relacija Kragujevac - Beograd koja ih je često razdvajala, naročito u vreme Oljinih odlazaka u porodični dom u Kragujevcu, premošćena je pismima. Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svesaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju... Sve im je nedostajalo - nije bilo boja, nije bilo platna... Imali su samo ljubav i ljubomoru.

“Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva „apstrakcija“. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita:

“Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena... Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kad će jednom sve proći...”

Iako je uveravao da samo sa njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti:

“Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava - ako sada plačeš ili se ljutiš.”

Da li je bilo razloga za ljubomoru?

Uvek zvezda u biranom društvu, okružena članovima Mediale, “maskota” kako je se seća Matija Bećković, Olja je tada bila “deo burnih rasprava o umetnosti, deo otpora zvaničnom i rigidnom stavu prema stvaralaštvu”, ali i najpoželjnija devojka tog umetničkog kruga.

“Mislim da si opet počeo da sumnjaš“, predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. “Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna...”

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

“Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa - potvrđuje i poslednja izložba otvorena u galeriji sa njenim imenom.

Da nema kraja preplitanju ovih osobenih sudbina, na neobičan način upućuju i kratke pisane poruke “sa školskih papira”:

“Olja stalno sam s tobom... ne znam da li si ti sa mnom.”

“Gde si! Mnogo sam sama. Danima...”